LijaMudroLija

"Ja tu brate ne mog’ da ti pomognem. Nikako ne mog’ da ti izdam dozvolu da se priključiš jer ja ni neznam jel' to tvoje ispravno i dal’ radi kako treba." Orilo se kroz hodnik u momentu kad sam izlazila iz kancelarije. Inače, bio je to glas tehničkog direktora čiji lik ugledah na vratima. Usne mu se rzvukoše u žuti usmeh kad me ugleda.

"Jel tako mali?" obrati mi se "Kako ja da dam saglasnost da se ovaj priključi na sopstveni izvor struje kad i neznam dal' je to njegovo ispravno?"

Podigoh pogled ka čoveku na kog mi je pokazao prstom! Ugledah one oči po malo uplašene, po malo divlje. Ovog puta u njima ugledah razočarenje jedne krajnje jednostavne i iskrene duše.Nisam odgovorila ništa jer i nisam znala o čemu se radi.

Mislim da sam bila podjednako razočarana kao i ovaj nepoznati i vrlo učtivi čovek. Razočarana jer, i ako nisam znala o čemu se radi, nastup tehničkog direktora bio je krajnje teatralan. A kada taj čovek pribegne svojoj teatralnosti i glasovitosti, znam da osim toga nema ni jedan argument protiv svog sagovornika.

Pre nego što je došao na mesto tehničkog direktora u elektrodistribuciji, radio je kao profesor u jednoj srednjoj školi. Tu je dobio otkaz jer je imao aferu sa svojom učenicom. Istina je da se ta afera završila brakom, ali ipak... Profesor i učenica? Krajem sedamdesetih pročlog veka?

Mogao je da ima jako uspešnu karijeru da su njegovo znanje i zaiteresovanost prevazišli granice ubiranja kajmaka iz poslova koje je zaključivao. Umesto i znanja i zvanja posedovao je samo zvanje elektroiženjera. Do pre par meseci poštu je slao i dobijao na ’emajl’ a podatke sam mu ’vadila iz sokoćala’. Naravno on to ’sokoćalo’ ne želi u svojoj blizini jer to je ’đavolja rabota’. To ’mož da ti navata razni virusi’. Po njegovoj konstataciji najopasniji su ’neki crvi’. Bilo bi smešno, da nije toliko tragično.

Od tog dana, nepoznatog čoveka sretala sam samo u prolazu na ulici. Jahao je svog konja po užarenom asfaltu, osmehivao se prolaznicima i želeo im dobar dan. Posle nekog vremena sugrađani su ga prozvali ’gorštak’. Ja sam u međuvremenu saznala da je posao koji je želeo da završi u elektrodistribuciji u stvari bilo priključenje na sopstveni izvor električne energije jer elektrodistribucija nije imala odrađenu infrastrukturu do mesta na kom je on živeo. Naravno, mogao je da plati vrlo visoku sumu za izgradnju infrastrukture. Pribegao je ekonomičnijem i za prirodu daleko bezbednijem rešenju: priključiti se na sopstveni izvor, u ovom slučaju mini hidrocentrala. Bila mu je potrebna saglasnost lokalne elektrodistribucije. Nije je dobio. Nije imao želju da se bori protiv sitnurije sa žutim osmehom koja bezobzirno kalja zvanje elektroinženjera. Niti sa lokalnim glavešinama koji u toj njegovoj raboti ne bi imali ćar.

Leto je proveo u prelepoj divljini planine iznad reke Grze, sa svojom malom porodicom i svojim konjima. Naravno bez električne energije. Onda se preselio četrdesetak kilometara severnije, gde mu niko nije smetao da obezbedi dovoljno solarne energije za napajanje svojih četrdeset računara. 

Posvetio se svom naučnom radu, porodici i konjima. Ime mu je svetski poznato, Branimir Branković. Elektrotehniku je diplomirao u Beogradu, magistrirao u Alabami a doktorirao na Univerzitetu u Darvinu. 

Jedan je u timu naučnika koji su konstruisali prvi solarni automobil na svetu. A bez njegovih pumpi na solarni pogon mnogi bi farmeri u Australiji napustili svoje farme.