LijaMudroLija

24/5/2014

BUJICE

To se retko dešava, ali naiđu tako dani kada ti neke stvari postanu kristalno jasne, kada upoznaš sva svoja i sva lica svojih bližnjih. Shvatiš da nisi superheroj i nisi baš toliko dobar, shvatiš ni da tvoji bližnji, ma koliko ih voleo, ipak nisu savršeni. I potraje to tako par dana, kraičkom duše prihvatiš novonastala saznanja, drugim kraičkom prosto znaš da je od uvek tako bilo i da će tako i ostati, a onda sve to opet zatrpaš nekim nebitnim stvarima da čekaju neke nove bujice koje će sve te nebitne stvari odneti jer su lake, a bitne će ostati tu na ivici svesti čvrste kao stene. I opet će sve biti kristalno jasno i opet se nećemo iznenaditi saznanjima.

            „Ti podiži sve to!“  reče mi suprug,  zatvori vrata radnje i ode. Pogledam kroz izlog a on gaca kroz vodu i gleda kako voda nadolazi.

            On je otac mog deteta. Ako ni zbog čega drugog valjda ga zbog toga volim.

            „Ma ne znate vi, '69 se čamcima išlo kroz grad.“

            „Mama i sad je tako.“

            „Tad je bilo gore.“

            Majka se bezuslovno voli.

            „Otkazali su maturu, hotel je poplavljen.“

            „Škola vam je poplavljena. Dušanova kuća je pod vodom, još uvek.“

            „Pravićemo je negde gde je jeftinije i gde nije polavljeno.“

            „Škola vam je poplavljena.“

            „Znam, mama ali matura je sad i više nikad.“

            „I u Obrenovcu ima maturanata.“

            Deca se, valjda, bezuslovno vole. (Posle je otišla da volontira. Vratila se i više nije pomenula maturu.)

            „... dobro, mati, dobro, moram sad da idem dole da čistim.“

            „Pa valjda ste očistili?“

            „Pa mi jesmo...“

            „Pa šta onda?“

            „Idemo da pomognemo.“

            „Kome to toliko treba pomoć?“

            „Mama, bilo kome, ne znaš kakav je haos.“

            Spustila mi je slušalicu. 

    Majka se bezuslovno voli.

Za par ovih dana, Nadja je porasla toliko da može sama da upali svetlo.

17/1/2013

“Lako je tebi”

Kada na posao dođem sva preparirana od nespavanja predhodne noći, a opet sva srećna i vesela radujem se novom danu, obavezno me dočekaju sumorna, zemljana lica koleginica i kolega. Onako pozitivna i lepršava (koliko mi gabariti dozvoljavaju), poželim svima dobro jutro, a oni meni ili odgovore preko volje ili zareže ili jednostavno ćute. Kuvanje i ispijanje jutarnje kafe u bifeu koriste za kukanja nad sopstvenim životima, onako masovno, ne slušajući kolege sapatnike. I kad se među njima pojavim ja, pozitivna i ponosno uzdignute glave, puna sebe, ladno me pogledaju i kažu: “Lako je tebi.”

Neću da pišem o lakoti mog života. Ko me poznaje, poznaje i “lakotu” mog života… Sve sama laganica, što bi rekla moja školarka. A opet, lako je meni jer mi život ima smisla. Na ljude gledam kao na ljude i ako neki to možda i nisu, a teškoće su davno prošle. One koje dolaze? Misli ću o njima kada dođu.

Dok sva nasmejana strankama objašnjavam “šta je šta” i kakvi problemi mogu da nastanu ako urade “to i to”, iz mog računara lagano se čuje ’ Kashmir” od Led Zeppelin-a simfonisko izvođenje. Iz kancelarije iza mene dopire svadbarskom jačinom “Vrati se Neno, vraaati…”, a iz kancelarije ispred histeričan plač šizofrenične koleginice koja ima napad. U očima stranke vidim pitanje.

Jutarnja kafa je ispijena a tužne izraze na licima zamenili su zajedljivi i zlobni osmesi. Uz drugu kafu ogovaraju se kolege koje samo što su okrenule leđa, tuđi muževi, tuđe žene, švalerke i sl. Ispredaju se gotovo mistične priče o tamo nečijim švaleracijama. Više puta sam se zapitala nisam li i ja u nekoj od tih priča? Ko li mi je partner? Dopre, nošena zlim jezicima, po neka priča do mojih ušiju. Slatko se nasmejem na sve to i ponosno konstatujem da mi je prišiveni partner “dobro parče”. Zli se jezici tada umotaju u rolne, kao u crtanom filmu.

Izmučena ali i dalje nasmejana ostavljam firmu iza svojih leđa i polako kratim put kući. Ulica je zakrčena jer đubretari prazne kontejnere baš kada je saobraćajni špic. Kolege vozači psuju i majku i familiju. Đubretar sleže ramenima izvinjavajući se i neznajući da time samo izaziva još veći bes kod njih. Samo mu ja odgovaram osmehom.

Ulazim u stan. Tu me dočekuje moja školarka, razdragana i vesela. Ljubi me i grli kao onda kada je imala dve godine. Obesi mi se oko vrata a nogama me obavije oko struka. Tako je nosim u kuhinju jer treba ostaviti kupljene namirnice. Podgrevam ručak a ona mi skida tašnu sa ramena. Dok ručamo, posmatram je. I srećna sam. Moj život zaista ima smisla. Lako je meni.

14/1/2013

Praznici, praznici...

Za mojih šesnaest godina rada u Firmi, ovo je prvi put da je ista spojila praznike i radnicima podarila mini odmor od 10 vezanih dana. Lep Novogodišnji poklon bednim crvićima koji rintaju celu godinu za dobro države i gradjana. Hvala Firmi.

Elem, vreme praznika i porodičnih okuplanja, nekako je i vreme preispitivanja, sabiranja i oduzimanja kako događaja iz predhodne godine, tako i kumulativno svih onih proteklih od pamtiveka... A kad još imate i odmor u vreme praznika? Eh koliko se tek tad stvari prisetimo... Ako celoj priči dodamo i očajan, očajan TV program, znate li koliko se filozofije razvije uz bogatu trpezu i malo više alkohola? Što bi reko deda Đole:“...krenu duboki uzdasi i plitke filozofije...“

Hoću da se osvrnem i na taj TV program. Bila je jedna zanimljiva stvar, ne zamerite na reklami, „Dama bez blama“. Vi kako god, ali ja sam se negde i prepoznala. Dobro, žensko sam, ali šta reći kada se u nekim skečevima prepoznali i pojedini muški članovi okupljenog novogodišnjeg društvanca. I to trajalo negde do rano uveče, do ponoći daleko, a do jutra još dalje. Bivši pankeri i hipici su naravno našli zajednički jezik nakon udomljavanja i ostvarenja poroda pa se u ovoj Novogodišnjoj noći, kao i u ostalom i desetak predhodnih, našli zarobljeni između onih „divnih Titinih“ vremena i ovih sada „jadnih, bednih“, pa jos pred LCD-om od 42', na kom se smenjuju narodnjaci i nekada slika i prilika pankera koji na Glavogradskom trgu, vilica ukočenih od ladnoće ili čega već, pokušava da otpeva svoj opštenarodni hit. I znate li šta je bila muzička pozadina u našoj Novogodišnjoj noći? Verovali ili ne HRT1! Zanimljiva replika nekadašnje „Hit parade“ samo bez Cuneta, Tozovca i pokolne Zlate. Čoveče, pokojne Zlate... tužno.

Da se vratimo na Novogodišnje veče, zbog tog HRT-a prozva nas jedna naša drugarica, potomak demokratske Francuske, na šta smo spali kad dočekujemo NG uz hrvate?! Mi smo jelte velikosrbi, nacionalisti, (slika koju o nama Srbima svih uzrasta i orijentacija imaju inostrani elementi) haha, slušamo hrvate... Ne zna draga, da su ti hrvati prepevavali sve one sladunjave YU hitove u toj emisijici. Ne prepoznaje ih jer je odrasla u Francuskoj. Eh draga, draga, mi smo ti pre svega jugonostalgičari, tu ti nacionalna pripadnost, bar u našem društvu, pada ničice pred pionirskim maramama, odmorima na hrvatskom primorju, odmorima na putu do mora na Tjentištu i u Mostaru. Kiselo nam je odobrila opasku o jugonostalgiji jer tu YU-tvorevinu prezire kao i u ostalom svi oni koji su odrasli na nestle čokoladama i hamburgerima umesto na najlepšim željama, bajaderi i pljeskavicama kod Tiška ili nekih drugih leskovčana.

Ta muzička podloga, društvo sastavljeno od bivših pankera, hipika, gastosa i onih kojima je socijalna politika zapadnih zemalja omogućila lagodan život u toj smrdljivoj Srbiji, sklop najneverovatnijih okolnosti, počeo je da otvara fioke sećanja uredno složenih kao u nekoj velikoj arhivi. Kažu da je razlika između psihe normalnog čoveka i psihe poremećenog čoveka u sećanjima. Normalan čovek, ma koliko mu težak životni put bio, uvek se prvo seti lepih stvari a tek posle izvesnih podsticaja i ružnih. Poremećeni ljudi se prvo sete svega lošeg, ma koliko im je život bio lep, a od stepena poremećenosti zavisi hoće li se ičeg lepog setiti nakon evociranja uspomena. Ako je ovo tačno, ja sam normalna. Što bi rekla moja tetka, z'inat sam normalna.

Dođe ponoć, tih ponoćni sat razbucaše petarde i vatrometi, zahuktalu raspravu pomiriše poljupci, najiskrenije čestitke i zagrljaji. Počeše da pište SMS-ovi, da pipću skajpovi i fejsbukovi... Nebo blješti ko u sred neke letnje oluje. Navala emocija, bar kod mene, natera par suza radosnica i par suza žalosnica na oba oka, malo mi zaslini nos i zadrhta glas ali u svakom slučaju iz srca i duše izađoše najiskrenije želje i mojim najbližima i onima malo daljim pa i meni samoj. Od dobrog zdravlja, preko puno sreće do sedmice na loto-u. Ovo poslednje sam, jelte, poželela najpre sebi pa onda i ostalima, jer ko nije za sebe nije ni za druge.. Tako da znate, vi koji u ovoj godini dobijete sedmicu, ja sam vam je poželela.

          Posle ponoćnog krešenda nastupi adađo... da li od silnih emocija ili silnog alkohola tek oko dva, pola tri počesmo da klanjamo i kunjamo. TV program isti i u Novoj godini ko u staroj, izgleda da niko, pored poželjenih boljih TV aparata, nije poželeo i bolji TV program. I sad će neko da kaže, šta se vataš više za taj TV program? Pa moram, ja sam vam u mnogo nezgodnoj situaciji. S jedne strane, na razuzdane žurke po lokalnim klubovima ne mogu, iz prostog razloga što mogu u nekom od njih da naletim na rodjeno još malo pa punoletno dete u kineskoj mini haljini i turskim lakovanim cipelama, (toliko me država plaća, nemam za originale). U najboljem slučaju, ako i ne naletim na ćerku, naleteću na nekog iz njenog društva. Zamislite tek taj blam. Mislim, nju bi „pojeo blam“ mene ne bi, nije ostalo ništa za pojesti. S druge strane, penaestomesečna ćerkica, prvi put ostala da prenoći kod bake, (svekrve, naravno). Kakva blagodat, s tim da nikako ne mogu da se odlučim, doček ili spaaavanje. Ove nove generacije ne spavaju ni danju ni noću. Odluka je pala na doček. Spavanje u Novoj godini, kad tad će se i ona umoriti pa će mo se i mi posvetiti sopstvenom odmoru. U ostalom i većina u društvu ima sitnu dečicu pa će mo se valjda ranije i rasturiti. E zato je doček protekao u kućnoj atmosferi pred lošim TV programom.

          Odmor traje, traju i praznici. Sedam dana raznih čestitanja, lepih želja, lepo sročenih, nekih u stihu, romantičnih, nekih sarkastičnih i smešnih.  A TV program i dalje loš. Ja navodno živim u srcu Srbije, internet onaj jeftiniji, isplativiji - nemam, fiksnu telefonsku liniju – nemam, kablovsku – nemam, kanalizaciju – nemam... Šta sam ja sve sebi trebala da poželim u novogodišnjoj noći! A onda se setim, kada je moja mama polazila u prvi razred daleke 1951. godine, od svoje teke je na poklon dobila hemijsku olovku sa minom koja se punila. Najbliža radnja u kojoj je bilo moguće napuniti tu minu bila je u Nišu. Moj deda je prevaljivao čitava 32 kilometra da bi svojoj ćerki obezbedio napunjenu minu kad god bi to bilo potrebno. Daleke 1947. godine kada je moj otac polazio u prvi razred, moj deda mu je kupio drvenu olovku – polovnu! I znate šta? Oboje se tih dana sećaju s radošću. To je za tadašnje uslove bilo nešto najbolje što je moglo da im se desi. Kad bolje razmislim i ja za današnje uslove imam najbolje moguće, zato sam zadovoljna. Zadovoljna sam i zbog ovih deset dana koje mi je Firma omogućila jer mi je godina baš zbog toga počela onako kako najviše volim, pisanjem i filozofiranjem. Zato i ja svima vama želim da vam godina počne onako kako najviše volite i kako vam najviše odgovara.

          Na kraju jedan citat iz Novogodišnje noći u kome sam se bašbaš prepoznala:

          „Nikako ne mogu da se otrgnem utisku da sam nešto zaboravila.“

          „Mozak, draga, mozak.“       

13/4/2008

ORGAN veliki (POST KOJI NEMA VEZE SA SEXOM)

Zovem se Zoran. Imam 40 godina. Izgledam solidno za svoje godine. U stvari, mogu reći da izgledam odlično za svoje godine! To potvrđuju i drugi. Kažu da bi mi dali 10 godina manje. Živim u malom gradu, imam dvoje dece, suprugu, svoj stan, kola u voznom stanju, devojku (ili ako više volite, švalerku), dobar posao... Imam i prijateljicu o kojoj potajno maštam. Imam dakle sve.

Ipak ispred svega stavljam to sto sam, opet kažem, za svoje godine u top formi! Visok sam, atletski građen, kosa me, bogu hvala, nije napustila i nije osedela. Odličnog sam zdravlja. Mnogi mi zavide. I ne samo muška populacija. Zavide mi, čak i pojedine žene! Zbog toga sam jako zadovoljan.

Samopouzdanje mi je, za razliku od drugih mojih vršnjaka ili ispisnika, na visokom nivou! To što mi je samopouzdanje na tako visokom nivou, mogu da zahvalim i životu koji vodim i svom, opet, izgledu. Tajna je u negovanju. Prvo morate da volite sebe i svoje telo. Da o sebi i svom telu vodite računa. O svim organima i unutrašnjim i spoljnim. 

Moje srce, pluća, jetra, bubrezi i krvotok ne pate, jer se zdravo hranim i nepušač sam. Iz istih razloga ne pate ni moji ostali organi, ni moj najveći. E vidite, on je taj koji mi u stvari podiže samopouzdanje. Jako vodim računa o njemu.

Bitno je, kažu stručnjaci, da ga, pre svega, negujem iznutra. Zato sam antialkoholičar i nepušač. U ishrani koristim puno minerala i vitamina. Izbegavam da koristim medikamente jer izlučevine onda imaju neprijatan miris. Takođe izbegavam i jake začine. B vitamin je jako važan. Važni su i D i E vitamini. B vitamin mu daje snagu i znatno utiče na čvrstinu i elastičnost. D i E održavaju, da tako kažem, oblik. Važna je i fizička aktivnost. Ona mu održava kondiciju i senzitivnost. Naravno ne treba preterivati jer nije poželjna ni hipersenzitivnost.

Ali pre svega - higijena. Redovno tuširanje ne dozvoljava razvoj bakterija a samim tim ni neprijatnog mirisa. Nije bitno da li kupke i sapuni sadrže ovo ili ono, bitno je da je čist! Nije na odmet da u njima ima hidrantnih sastojaka ili minerala, naravno. Ako ne, to mu nadoknađujem raznim kremama i uljima. Redovno mu odstranjujem višak malja jer one zadržavaju višak vlage što je pogodno za razvoj bakterija i neprijatnog mirisa.

Potrebno je zaštititi ga od hladnoće jer ona ga umrtvljuje i čini grubim. Takođe mu ne prija ni visoka temperatura. Najbliža garderoba bi trebalo da ga ne steže i da je pamučna.

S obzirom na to da mi je samopouzdanje visoko zbog njega, brižno ga negujem i vrlo često mu udovoljavam. Rekoh već, svi mi zavide na njemu. Vama sam otkrio tajnu te mi vi sigurno necete zavideti.

4/4/2008

U NJENIM OČIMA...

Sreo sam te.

Bilo je hladno. Savski kej je bio pust. Vetar je hučao oko moje glave i prigušio sirene brodova. I kiša je padala. Sitna i hladna. Kapi su me ubadale u lice poput igala. Oči su mi suzile. Nos je slinio. Prsti, modri od zime, ukočeni, jedva drže pikavac.

A ti si, u tankom crnom haljetku, sedela na klupi. Jebo te, kako ti nije bilo hladno?

Mislim, toga sam se tek sad setio...

A ustvari tad mi nije ni na pamet palo da ti se krv sledila u žilama. Jedino što mi je palo na pamet bilo je da te pogledam u oči i proverim ima li me tamo.

U njima je bilo svih i svega... Mene nije bilo. Svi ti likovi bili su mi nepoznati i ti neki događaji koji su provirivali ispod tvojih kapaka... nepoznati. 

Pošteno, to me je bolelo više nego promrzline na prstima i ušima. Zato sam, jednostavno, otišao. Nikada, ni od koga, nisam u životu lakše otišao kao što sam od tebe toga dana.

Znaš, ni boja tvojih očiju nekako nije bila ista kao ranije.

A možda to u opšte nisi bila ti....

14/1/2008

“PRIČA O LJUBAVI OBIČNO UDAVI”

“Jebo te blagi Bog, koji li jadnik jebe ovog gabora?” posmatrao je već zamagljenim pogledom drusnu crnku u tigrastoj košulji “Pitam se da li ovako tromo hoda zbog sališta koje nosi ili što su joj tesne cipele?” Bio mu je poznat njen lik. Nije znao odakle.

Nalivao je špricer za špricerom i ako je osećao da ga gorušica već dere. U mali mozak ga je udarao ritam neke svadbarske dvojke koju su polako pretvarali u maratonsko kolo. Boreći se sa kiselinom koja mu je uveliko ždrala grlo proguta dug gutljaj špricera. Pogledom prošara po zadimljenoj sali tražeći tigrastu gospođu, ne svatajući zašto mu je baš ona toliko interesantna. Ona se tromo kretala kroz rulju koja je u ritmu đusala gore dole. Uhvati se u kolo i ona. Zaprepašćeno je posmatrao kako u ritmu poskakuje svo ono salo i bogato poprsje tigraste gospođe. Dodatno mu se zgadi. Nije samo znao gadi li mu se od pomisli kako se salo gužva u nečijem krevetu ili od lošeg domaćeg vina od kog je pravio špricere. Na mah mu se učini da će prezategnuta tigrasta košulja da popusti i da će se gospođa ko želatin razliti ka njemu. Bi mu smešna pomisao o blobu koji se kroz masu razliva i guta sva ona oznojena tela. Nesvesno se osmehnu. Tigrasta gospođa baš u tom trenutku pogleda u njega pa mu uzvrati osmeh i još ponosnije zađusa. Njemu bi još smešnije.

“Jadnica, sigurno misli da mi se dopala….”

Posmatrao je gungulu u kojoj se našao. Pitao se šta će on tu, na takvom mestu. On koji je rastao uz zvuke hard roka. Preplavio ga je talas stida. Stideo se sam pred sobom. Stideo se jer to nije bilo ono što je mislio da će mu se u životu dešavati. Prefinjena mesta na kojima je ručavao sa svojim poslovnim saradnicima i još prefinjeniji restorani na koje bi ponekad odveo i poneku saradnicu... Mmm... Sva ona glatka i mirisna tela koja su se povremeno nalazila u njegovim rukama.... ''Jebo te, kako se život povremeno naruga...''

Glavobolja je bila nesnosna. Polako je otvarao oči u strahu da će ga još više boleti ugleda li svetlo koje je naslućivao. Na sreću je svetlo bilo dovoljno slabo da ne boli a opet dovoljno jako da primeti i prepozna od štirka oštru posteljinu. To je njegova žena po starinski štirkala sve što bi joj  naišlo pod ruku.

''Mmm... Dragi, noćas si bio fantastičan.'' Dopre do njegovih ušiju promukli glas njegove žene.

S bolom shvati da je preko uzglavlja bračnog mu kreveta, prebačena tigrasta košulja. 

Naravoučenije:

Razgovaraju muž i žena. Kaže žena mužu:

''Nemoj ljubavi da se toliko opijaš više. Sigurno za mesec dana potrošiš 50 evra na piće!''

''Pa šta. I ti potrošiš toliko na kozmetiku i garderobu.'' Branio se on.

''Znam ljubavi, ali ja to da ti budem lepa.'' Mazila se ona.

14/1/2008

ZDRAVLJE JE BOGATSTVO

Napomena:

Vi koji ste ovo čitali izvinite na gnjavaži a vi koji niste ovo je tek da se zabavite....

Na oglasnoj tabli firme u kojoj radim osvanulo je obaveštenje radnicima da će 'dana-tamo-nekog' zdravstveni centar vršiti besplatne analize krvi i krvnog pritiska u prostorijama bifea popularno zvanog 'podrumče'.

Tog 'tamo-nekog-dana', dolazim na posao i po defultnoj ruti idem od ulaznih vrata do 'podrumčeta'. Slika ista kao i svakog jutra, 'podrumče' puno smrknutih faca. Pa ipak ovog jutra mi nešto čudno. Niko ništa ne srkuće i svi ćute. Na ringli ni jedno lonče, sve šoljice i čaše na broju. Ne dozvoljavam da mi novonastala situacija naruši već ustaljenu šemu. Stavljam kafu, a oni me nešto čudno gledaju.

'A ti ćeš da piješ kafu?' pita me kolega.

'Da. Što?'

'Ti ne čitaš obaveštenja sa oglasne table?'

'Čitam. Što?' ja sve začuđenija.

'Pa danas ćemo da se 'analiziramo''.

Na trenutak se pomislih da li da se 'analiziram' ili da popijem moju kafu i ostanem u neznanju o sopstvenom zdravlju. Naravno, biram neznanje.

'Ma, i onako znam da mi sigurno nešto fali. Briga me mnogo šta je to! Ne verujem ja mnogo u ta njihova merenja na aparatićima.' Srkućem moju kafu. Na pola gutljaja prepade me drugi kolega:

'Možda ti ništa ne fali. Možda imaš višak nečega?'

Držim se stoički, gutam kafu, gutam sok i sa sve njima i jedno znak pitanja. Ma, đavo mi ne da mira! I ako sam se nabacala štetnim supstancama ipak čekam tete u belom. Pa šta bude!

Tete u belom donele dva apatića, vagu za merenje TT, santimetar (krojački) i aparat za merenje pritiska. Jedan po jedan. Prvo vaga da utvrde koliko smo teški, pa santimetar za visinu i obim struka i onda neka pitanjca. Pitanjca prosta, o bolestima u familiji, o ishrani i ono čuveno: 'da li ste pušač?'

Kaže koleginica: 'Jesam.'

'Koliko pušite dnevno?'

'Paklu.'

'A što pušite paklu?'

'Pa eto...'

'Zar ne znate da u pakli ima cigareta? Nemojte više da pušite paklu, pušite cigarete.' dade savet vickasta teta u belom.

Onda pitanje: 'da li se bavite nekim sportom?'

'Bavim se.' kažem ja.

'Kojim?'

'Preskakanjem.'

'Preskakanjem? Čega?'

'Doručka.'

'Pa zar mi malo pre, na pitanje 'da li preskačete neki obrok zbog nedostatka hrane' niste dali negativan odgovor?' pita vickasta teta.

'Ne preskačem zbog nedostatka. Ja to onako, rekreativno.'

Merenje pritiska. Sve kolege i koleginice imaju prefiks u vidu jedinice ili dvojke kod oba pritiska. Zabrinule se i tete u belom. Ali se više zabrinuše za mene.

'Gospođo, Vi nemate pritisak!'

'Znam.' kažem sva ponosna.

'Ne razumete! Vi NEMATE pritisak!'

Bacih pogled na displej , a tamo: 85/63. Kad je takav posle kafe i koka-kole kakav li je bio pre njih?

A tek šećer, trigliceridi i holesterol! Svi nešto imaju! Ja? Uboga sirotinja!

Šećer: 3.00

Holesterol: 1.6

Triglicceridi: 0.00

Ova dva zadnja su super. Zadovoljna sam. Ali šećer? Posle slatke kafe i koka-kole?

Dale mi tete neko 'artišče' sa svim ovim pisanijama i savet da se pod hitno javim svom lekaru.

Šta da vam kažem? Zbijale kolege posle samnom šalu kako sam sirotinjka, kako nemam ništa i kako ih tako sirota brukam i kvarim im prosek. Jedna mi koleginica munu ispod nosa svoje 'artišče' i ponosno pokaza 'obim struka: 77'. Pokažem ja njoj moje a tamo: 68.

'Jebo te blagi Bog, i tu si nikakva!' nasmeja se.

E sad. Došle žene, uzele nam mere, analizirale nas i savetovale. A mi? Zbijamo šale i na račun našeg i na račun tuđeg zdravlja. Ja i dalje ne verujem tim aparatićima, kolege žale što nisu na vreme popile svoje jutarnje kafe... i život teče.

'Jes' reče jedan kolega sa svim maksimalnim vrednostima 'zamisli tu bruku da umrem zdrav!' 

13/1/2008

JEDINAC

„Ustani sinko i pogledaj onaj ora’. Onaj najprvi do stare kuće. Imao sam dvanes’ kad sam ga sadio. Kad ga je doneo tvoj deda, moj pokojni otac, nije bio deblji od ručice tvoga Neška.To proleće on ispupuljao, pa mu izrasli listovi... Bio sam mnogo srećan. Valja sam tad, prvi put vid’o kako raste i živi nešto čemu sam ja pomog’o da živi. A ta prva zima! Ne pitaj kol’ko je bila ’ladna. Bila je tolko ladna da nam je puko čekrk na bunaru! Bilo me stra’ za taj ora’. Otac mi pokaza kako da ga zaštitim od onog mraza. Bitno je, kaže, da mu zaštitimo stablo i dve najdeblje grane. ’Tela mati da nas pobije kad je vid’la da smo uzl’i njenu novu čergu da umotamo ’ora. Nego vid’la stara da me stra’ za moj ora’ pa popustila. Tako ti je to kad imas jedinca. Imao sam ja još dve sestre. Jednu stariju i jednu mlađu. Ne sećam se ni jedne ni druge. Starija je umrla te godine kad sam se ja rodio, a mlađa se rodila kad sam bio mali kao naš Neško i umrla posle dva meseca... Tako nisam zapamtio ni jednu od njih. Zato mi je majka sve popuštala, a otac me svašta učio i bio strpljiv više no i jedan otac u selu. Učio me stari životnim stvarima, nije jadan bio pismen al’ je svašta znao! I naj veća mu želja bila da ima punu avliju unučića. A jedva je jadan dočekao tebe. I ne znaš sinko kol’ka je to rados’ u kuću bila kad si se rodio! Ej sinko! Radovao sam se k’o kad sam sadio onaj ora’ i još dva put’ više! A dok si rastao gladeo sam te kako pupuljaš i listaš i strahovao svaki put kad bi ti život bio težak. Samo nije više imao ko da me teši i uči. Moj stari je otišao u neznanju da sam i ja imao samo tebe. A ti, živote moj, i ti si samo jednog sina izrodio. Ti nisi zapamtio dedu, umro je kad si ti imao dve. Pre nego što je umro, tražio je da mu opelo pevaju pod onaj ora’ što je on sadio kad je bio mali. To je onaj ora’ drugi od stare kuće. Vidiš? Pričao je on meni, već je imao sedamdeset kad je prvi put to pomenuo, da će mu opelo pevati pod taj ora’. Tako eto i ja sam tebi pre neku godinu to prvi put tražio, ako umrem u leto da mi ispraćaj iz kuće praviš pod moj ’ora. Odavno već taj ora pravi ’lad. Nisam o tome mislio dok sam ga sadio, ta, bio sam još dete. Nisam o tome mislio ni kada mi je otac ostavljao amanet. A po najmanje sam mislio da ću ja tebi pod njim ispraćaj iz kuće praviti.“

13/1/2008

SEX, UŽIVANJE ILI RAZMNOŽAVANJE?

Čovek se od životinja razlikuje u raznim segmentima. Socijalno je i inteligentno biće, govorom ostvaruje komunikaciju i izražava osećanja. Osim osnovnih osećaja, sposoban je da oseti i emocije poput ljubavi i mržnje, ali i čin parenja doživljava ne samo kao biološku potrebu za ostvarenjem potomstva već i vrstu emotivnog zadovoljenja, podsticaja i izražaj osećanja prema odabranom partneru.

Kada kažem odabrani partner mislim na odabir partnera iz obe polne populacije. Jer se čovek od životinja razlikuje i po tome što se u određenim emotivnim i socijalnim situacijama odlučuje na zasnivanje partnerskog odnosa i sa osobom istog pola. Zabeleženo je to i kod životinja ali u retkim slučajevima. Za ljude to nije retkost. Pa ipak, životinje takve slučajeve u svojoj sredini ne odbacuju i ne izoluju. Ljudi to čine. Sredina gotovo potpuno odbacuje homoseksualne parove. I ukoliko ih javno ne prozove, zazire od njih. Jedan od razloga je taj što, po pravilima prirode, takvi parovi nisu u mogućnosti da ostvare potomstvo. Tu smo dosledni. Sex je telesno opštenje kojim produžavamo vrstu! Kao da u njemu ni malkice ne uživamo.

Kod komentarisanja homoseksualnih parova muškog pola, većina se iz heteroseksualne populacije, izjašnjava vrlo dosledno: bolesnici, greška prirode. Nazivamo ih: pederi i furundžije. I naravno: to treba eliminisati, zbrisati sa lica zemlje, pobiti, uz neizbežno pominjanje majke pederske. Elem, kada istu grupu pitamo o ženskim homoseksualnim parovima većina nalazi da im je to vrlo uzbudljivo! Većinom to kaže muška heteroseksualna populacija uz sladostrasni osmeh. Ženska heteroseksualna populacija se i dalje drži tvrdnje da je to bolesno. Dakle, u ovom slučaju nije bitno to što ni ovi parovi ne mogu da ostvare potomstvo. Na kraju krajeva 'muškarci' su tu da im ostvare želju za potomstvom. I to iz čistog uživanja! Znači tada sex ne doživljavamo samo kao produžavanje vrste. To je i uživanje.

Dobar deo heteroseksualne populacije upražnjava seksualnu aktivnost zvanu 'sex za jedno veče'. To se komentariše od 'to je u redu', preko 'samo uz adekvatnu zaštitu' do 'nisam pobornik toga'. To niko ne osuđuje. I ako je ovde reč o čistom uživanju. Ne verujem da se na taj način tehnikom 'slučajnog uzorka' bira otac ili majka potomka. Osim toga u ovim slučajevima nema ni emocija.

Na red dođe i sex u braku. Neću da grešim dušu. Postoje parovi kojima je sex u braku na zavidnom nivou. Emotivno su zadovoljene obe strane, potomstvo se planira i ostvaruje ili je već ostvareno. Partneri su gotovo potpuno usaglašeni. Tolerantni jedno prema drugom i gotovo po pravilu u takvim brakovima nema ljubomore. Ne mislim samo na registrovane brakove. I parovi koji nisu ozvaničili svoju vezu, ostvaruju i potomstvo i vrlo kvalitetne porodične zajednice. Postoje, međutim, i bračne zajednice gde emotivno sex zadovoljava samo jednu stranu. Obično je to zbog nedostatka ljubavi i tolerancije. I, izvinite dragi muškarci, obično je zadovoljena muška strana. Nikada ih ne interesuje da li postoji tog trenutka želja kod partnerke. Ta se želja podrazumeva, jer oni su ne odoljivi! A one srećnice jer su 'odabrane'. U masi prezgodnih i prelepih izabrane su baš one i ako je broj dece i abortusa i hormonalnih poremećaja koje su izazvali, na njihovim telima ostavio znak u vidu visećih komada sala, opuštenih grudi i zadnjica. Tu počinje igra mužjaka i ženke. I to samo na kratko. On se svali kraj nje, primakne je uz sebe isprazni se i onda zaspi. Ona ostane nezadovoljena i zbog pobujalih hormona ne može da zaspi do jutra. U koliko se nekim slučajem i izvuče neko veče, pa još neko, pa još neko on izigrava ljubomornog supruga i satire je izjavama da je verovatno već negde 'našla'. Ona se jadnica kune i naravno, više joj ne pada napamet da izbegne 'bračnu dužnost'. Za kaznu on će, ne vodeći računa, zakititi svoju ženku još jednim plodom. Jer oni su u braku! Ma kakva kontracepcija. Ona će rešiti to sama. Kod nje se pojavi strah da će on 'naći tamo neku'. Taj strah s vremenom preraste u ljubomoru. Tada prestaje ljubav a oni to neshvataju. Tu sex više nema ni emotivnu ni biološku ulogu. On postaje dužnost i to neprijatna. O njemu se više i ne govori.

I tako, drage moje i dragi moji, dugo razmišljah o tome da li da objavim ovakav post. Pa prelomih.

12/1/2008

ČOVEK

16/12/2007

MOJE - TVOJE...

Imam stotinu većih problema za razbijanje glave i mučenje ove moje sitne duše, pa ipak puknem oko sitnice! I uvek puknem oko sitnice, nekako se sa velikim i teškim problemima lakše izborim. To je valjda priča o prepunoj čaši. A ovo je, valjda, jedna verzija te priče. Svi mi nekako nakače krivicu oko te kapi koja je prevršila čašu u smislu: "Koj' ti je, pa to je samo..." pa onda navedu najmizerniji moući razlog. I onda meni kao treba da bude neprijatno i da se osećam kao histerična lujka jer sam pukla oko gluposti. Nije bre, stvar u kapi! Stvar je, dragi moji, u prepunoj čaši! Nekako svi vide tu kap, i meni nije jasno, ako je već svi vide i svima je ubola oko, zašto je svima čudno što pucam na tu kap? Znači da su svi oni svesni da je čaša prepuna, no niko je ne vidi!

E večeras se desila kap! I pucanje... I onda su moj brat i moja mama uputili reči utehe mom dragom, koji je uvređen sedeo na svojoj omiljenoj stolici. A meni je bilo do plakanja! Niko, bre mene da uteši! Ja sam, znate, zla veštica, koja je u stanju da saspe gomilu zlih opaski na jadnika koji je samo zaboravio da uradi 'to i to'! Nikome ne pada na pamet da jadnik 'to i to' nije uradio desethiljada puta i da sam ja to zaboravljanje uvek prevazilazila, što zbog toga što 'to i to' nije toliko strašno, što zbog toga što postoji mnogo gorih stvari koje sam oprostila! Niko ne zna da sam ja ta koja mora da ponese i 'moje' i 'tvoje' kad izlazim iz kuće jer moj dragi namuva ruke u džepove i raterećeno kresne kola i čeka! I ako me nema za par sekundi on trubi! Ako se slučajno desi da u kola sedamo zajedno to garant znači da nešto nisam ponela. Vid prebacivanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li nisam ponela 'moje' ili 'tvoje'. Ako nisam ponela 'moje' onda se drobi o tome kako on sad mora da se vraća jer ja i neznam šta mi sve treba, a ako je 'tvoje' onda se drobi o tome kako ja ne mislim na njega i da mi njegove stvari nisu bitne.

Večeras on nije poneo nešto moje što je njemu trebalo! Ha! Znate li ko je počeo da drobi? Naravno onaj kome je trebalo nešto moje! I onda sam pukla! I sasula red otrovnih opaski koje sam popila tamo nekad ranije.

I niko nije video prepunu čašu!

Lele kol'ki post! Kome je dosadno nemora ni da čita!

5/12/2007

MUDROVANJE IZ PRVE RUKE