Sad shvatam: nismo došli
zadovoljni ko trave
što niču da ih gaze
nečije trapave zore.
Mi smo zvezde, što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke, dobre
kao aprilske laste,
da se grlimo plavo
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u pupljcima vida
ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.
I zubatog. I nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.
I sve je neizbežno:
i ove istine dobre
i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da vrišti
i rusi daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja i grana.
I jednako je u nama
i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gnjura
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al nismo
postali pepeo sivi
od koga bujaju žita
i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak: drukcije živi
od svih ostalih živih
na ovom zbunjenom svetu.


I najzad: tako je dobro
što nismo samo trave,
što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo

A ti ljubavi, putuj, da ti niko ne može uci u trag… Jer, samo tako možeš opstati u zivotu i u mojoj ljubavi. Ne dozivoli da te mesto drži, bar ne ove noći.
Što si mi dalje, to je teža ova tišina. A ćutanje je oštrije od ivice noža ! I sve više rasteš u meni… Sve je manje mene i sve više tebe u meni. Tamo negde daleko… Ko zna…
Uhvatim sebe često kako razmišljam hladnokrvno, baš kao i ti.. Onako kako si me učio… Ili bar pokusavam da izgledam tako u očima drugih…. Uhvatim sebe da razmišljam o prošlosti, jednom dalekom vremenu u kome sam živela…Vremenu u kome sam bila srećna. Razum sam davno izgubila u ovoj pustinji u kojoj ne mogu naći ni jednu kap vode da ugasi ovu zeđ koja me dugo proganja…
Ne nedostaješ mi.
Uospšte ne.
Ni više, a ni manje nego pre.
Kad god te poželim, samo zatvorim oči i tu si. Ponekad ljudi pomisle lutam u sred bela dana, ali… Ne shvataju oni da si to ti. I da to nije lutanje. Zbog toga pišem. Jer… ako prestanem da pišem, znam, prestacu i da dišem. I ti vise nećeš postojati. Sada živis u mojim pričama. Postojiš u ovim razmacima između slova, njihovih linija koje su tako perfektne kao kad ti napiseš : MALA, VOLIM TE. Vidiš li kako je prefektna daljina između svakog slova? Da.
Tako je perfektna i daljina koja je danas između nas.
Vreme između tvog i mog daha.
Ponos zbog koga nikada nećemo doživeti onaj vrhunac kojim mnogi teže u ovom pustom životu.
U tome leži ljudsko prokletstvo…
Suviše smo ponosni i tvrdoglavi. Oboje tako prokleti i sami. I ko zna, možda su baš ljudi kao ti i ja navikli da žive u toj nekoj vrsti boli. Znaš, to je ona bol zbog koje se ne možeš predati nekom do kraja. Bol zbog koje druge guraš od sebe ili ih lažno ljubiš I sam verujući u sopstvenu laž. I, kao i mnogo puta pre, baš kada pomislim na tebe neka čudna bol mi krene u grudima…. Od srca preko ramena… Spušta se u ruku, u dlan… I boli... Teško boli… A grlo se stegne, reč ne mogu izustiti. Samo oči govore… Ko zna da cita, iz njih znaće sve… Ili znaće samo onoliko koliko je dovoljno za dobar razgovor uz kafu i koju cigaretu.
Drugi deo nosim duboko ukopan u sebi.
Sakriven od svih da se nikada ne vidi.
Tu ti živis u meni i ne dam ti da umreš.
I živeces koliko god budem bila u stanju da pišem – da disem.
Koračam tiho. Ne dižem buku ni prašinu kuda prođem… Ili bar mislim tako jer se i ne osvrćem… Gledam, a ne diram. Ili diram samo pogledom. I ljubim te i onda kad se najmanje nadaš – baš onda kad misliš da zasluzuješ najveću kaznu. Tada te najviše ljubim.
I znam… Proći će godine, možda i život ceo…A ti ćeš i dalje živeti u meni. Sve drugo manje je važno… Dovoljno je da ja znam da je tako. I da je ovo što osećam čisto i netaknuto.
A ti, putuj daleko, što dalje od mene i ove teške noći… Putuj i ostani mi zauvek blizu.

Na kraju ostane sjećanje
I nemirna praznina
Bio si bolji nego što bi ikad priznala
Gdjegod da pogledam vidim te
I u tami punog kina
Oči ti blistaju
Tko je ona da ti znači kao ja

Kad sretnu nam se pogledi
U oku ti se ne vidi

Stranac
Samo mi ne budi stranac
Sama ovog puta bojim se
Stranac
Samo mi ne budi stranac
Što me otvori slatko i lako i zauvijek
Volim te

Na kraju ostane kajanje
Izgovoreno ništa
Bila sam hladna i sebična
Pokvarila sam sve
Ljeto i jesen su otišli
Došuljala se zima
Od tebe vijesti ne dolaze
Sve što znam je čekanje

Kad sretnu nam se pogledi
U oku ti se ne vidi

Stranac
Samo mi ne budi stranac
Sama ovog puta bojim se
Stranac
Samo mi ne budi stranac
Što me otvori slatko i lako i zauvijek
Volim te

Jutro uvijek brzo dodje
Briše zadnje kapi sna
Jedno pitanje od jucer
Za kraj...
Tebe nema kad se boje
Sasvim tiho proliju
U igri stvorenoj za dvoje
Samu me pronadju
Pusti da nam ljubav
Dan po dan
Sve o nama kaže
Dan po dan
Pusti da nas nadje
Dan po dan, po dan
Jutro uvijek brzo krene
Vjetar ljulja dan
Sve što želim ostani
I opet sakrij se u meni
Kao nekada
Pusti da nam ljubav
Dan po dan
Sve o nama kaže
Dan po dan
Pusti da nas nadje
Dan po dan, po dan

Ti na dlanu drzis svijet
koji si meni na tren podario.
Taj tren je meni znacio sve,
najljepsi san se ostvario.
Jos uvjek umijes da me osvojis,
saptanje tvoje bi me probudilo,
pitam se nekada da li postojis
ili si samo moje ludilo?
Jjer, ti si nekada sve zanemario
da sa mnom  odes bilo kud
i za mene si mario
i ti si sa mnom bio lud.
Ii neka si iluzija!
Halucinacijo!
Inspiracijo!
Ja cu ti pjesme i pjesme posvetiti
zato sto si mi krila podario
i jer te zelim opet osjetiti
i zato sto si mario
a to mi mnogo znaci.
Boze, divno je biti lud
na moj nacin.
I progoni me divna misao:
MOJE LUDILO MOJ JE SMISAO!!!

Jednom
Kad bude veče
Kad budeš sama
I bude neka kiša lila,
Jednom
Kad oko tvojih usana
Nađeš tuđi osmijeh, mila,
Znam,
Biće ti teško, a mene neće biti
Da ti u tom času štogod kažem.
Biće jedno veče, jedna kiša i ti
Koju sam divno umio da lažem..

      P.S. Hvala ti... :*
              Da, to je ipak citava pesma ;)