Devojcica sedi sama na stepenistu u dvoristu kuce u Kapetan Misinoj ulici.Slinava, u tesnom kaputicu, kose vezane u plavi repic iz koga ispadaju pramenovi nemarno  pocesljane kosice. Ima pamucne braon carape  koje dosezu tek nesto preko kolena .Hladno joj je. Napolju je hladno. Jede jabuku koju joj je dala komsinica Silvija.Silvija stanuje u istom dvoristu u kuci gde zivi i devojcica kod tetke i tece.Oni imaju sina jedinca, starijeg pet godina od devojcice. Zove se Pavle.U dvoriste ulazi omanja zena i zabrinuto upita dete: ”Sine, sto sedis tu sama, jel ti hladno, sigutno si gladana? ”Devojcica, radosna sto vidi zenu, to joj je druda tetka, grli je i zaboravlja da odgovori .Drzeci se za ruke,  ulaze u zajednicki hodnik kuce sa vise stanova. Desno, otvorena vrata zajednickog toaleta, poplocanog crno belim plocicama, pod izgleda kao ogromna sahovska tabla. Zena zakuca na jedna od vrata, pa ne sacekavsi odgovor udje u zagusljivu, ali toplu kuhinju. Njena sestra je mlako pozdravi nastavljajuci da ljusti krompir. Pavle sedi u uglu na nekoj fotelji prekrivenoj crvenim cebetom, i vise cuva, nego sto jede, komad svezeg hleba i pravog mirisljavog parizera.Zene pocese neki neobavezan razgovor o skupoci, teskim vremenima, besparici....Ona sto je trebila krompir obrisa ruke o kecelju, stavi par cepanica u vatru, i ne pitajuci sestru, stavi dzezvu  sa vodom na sporet, skuvace kafu. Kratkotrajnu tisinu prekide pridoslica pitanjem na koje se svi prisutni trgose .”Jeli sestro,  hoces da mi das malu da bude kod mene, tamo je vise dece, a i ti ces moci Pavlu vise da se posvetis? Od njenog oca i onako nista ne dobijas, sem one flase ribljeg ulja. (Devojcicin otac, student medicine, zivi slobodno, boemsli,bez obaveza prema detetu koje cuvaju, eto, njegove sestre, a od majke ju je uzeo iz inata. Naravno, razveli su se pre nego sto su stigli da se upoznaju.)

Sipajuci kafu u vec provrelu vodu, zena samo rece: ”Dobro”