...da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt. *
Dok gledam sebe u duplom staklu prozora, zapitam se koji od ta dva lika me je stvarno video stvarnog. I znao sam, onaj u drugom staklu, dalji, prozirniji i svakako drugi bio je optički prikazan a nestvaran ja, i moje prokletstvo bilo je to što sam verovao baš u njega, bio sam to baš ja, sebi sve dalji, sve nejasniji, i sve manje upadljiv a opet stvaran.. Uhvaćen igrom dnevne svetlosti kako stoji i gleda me u oči, pitao me je isto što sam i ja njega- Ko je u stvari čovek izmedju nas?
Nešto mi se dešavalo, shvatio sam uporedo ispitujući svoju konstantnu potrebu za ćutanjem. Zaboravljao sam, ne naivno, nikako naivno. Čitavi spletovi dogadjaja koji su mi juče predstavljali sinonime za radost, prijateljstvo, osećaj pripadnosti, smisao, da..SMISAO, bili su negirani, proterani iz svesti jakim osećanjem nesposobnosti da ih osetim, a zakleo bih se da sam to najbolje umeo nekada.
U glavi imam vrlo jednoličan film, i ne mogu sebe da ubacim ni u jedan kadar, ni u jedan lik, ni u jednu priču, ni u jednu od tih emocija. Ja i dalje samo posmatram sa strane i potpuno sam razrešen bilo kakve mogućnosti da, možda, eto, tu pripadam. Ne. I to me plaši. Vremenom, sve češće. Ako posmatrate ljude, videćete da na licu imaju impresivne priče, najčešće u očima. Mogu biti promenljive, zamenjene, mogu da nestanu, ali na kratko..svako lice bilo je jedno osećanje koje se tu ugnezdilo. Mnoge možete tako upoznati i pre nego vam se obrate. Osećanje je na licu i štrči. Tako sam pamtio ljude. Nikako po onome što su mi prodali.
Drama svega ovoga ovde što nisam smatrao životom, ali morao sam ga nazvati tako, ma koliko ga pritom potcenio, bila je suludo komična- jer jedino takva mogla je biti gola istina- i jedino iz te sulude komičnosti mogla se kristalno jasno uočiti naša otudjenost. Tu jesam pripadao. Tudjinac u stvarnosti koju sam deformisao na sebi najbliži način ne bih li izbegao duhovnu smrt- morao da govorim sve manje, do potpune ćutnje koja me je često spasila, ali još češće osudila na apsurd koji sam želeo da izmerim, sebi objasnim i svakako pobedim. Apsurd Sumnje i jedino bitno pitanje- jesam li ovo ja, uopšte?
.....
Nisam li ovo ja, svakako?
