26.8.2009 - *Ako dopustim..

28.1.2009 - Poslednja noc

Pustio sam da vreme prolazi, ni jednog trenutka se ne osvrnuvši na ono što sam mesecima radio, na život koji sam očito živeo, a nisam ga bio svestan u potpunosti.
    Odjednom je postajalo hladno, sve više me nije zanimalo ono što se dešavalo van mog potkrovlja, trebalo mi je, kao matorom, istrošenom psu, da ležim danima, njuškom nabijenom u grudi. Trebala mi je ta ćutnja. Da se prisetim nepovratnog, da prikupim uspomene, da ih uklopim i razumem. Nisam voleo zimu, nisam voleo bilo šta što je na bilo koji način bilo jače od mene, a ista me je savladala i osudila na tri večna meseca samoispitivanja. Toliko sam umeo da analiziram sve oko sebe, toliko sam se godinama oslanjao na najprecizniju percepciju svojih čula, da sam često zaboravljao koliko umem da ne budem svoj. Koliko umem da ne budem samokritičan. Ova zima mi je trebala. Iako sam je mrzeo, tako mi je trebala. Odavno nisam bio sam. Sam sa sobom.
    Danima sam se budio sa željom da ne treba da ustajem do proleća. Kako bih otvorio oči, išle bi mi suze od te podmukle svetlosne beline, čiji bi delić prolazio kroz poveći rendgenski snimak mojih pluća, zalepljen nasred prozora,  predodređen da me podseti da nisam besmrtan, što sam, zahvaljujući svom usađenom narcizmu, često mislio. Trebalo je da mi probudi savest, i jeste..tih par sekundi gledanja u plastiku navodilo me je na vaganje lošeg i dobrog, I koliko god da sam opravdavao sebe, dobro je često lebdelo. Visoko. Nisam bio zabrinut za sebe kao što sam mislio da ću biti. Pušio sam uobičajno, navikom, i nisam imao nameru da bilo šta tu promenim. Živeo sam onako kako sam hteo godinama, imao slobodu, vreme, talenat i novac za osnovno. I pluća su bila ono što me je najmanje bolelo.
    Ne znam koliko sam uticao na činjenicu da okolo nije bilo meni bliskih ljudi. Bio sam iskren. Uglavnom. Govorio sam onoliko koliko je potrebno, retko kada više. Ispred ljudi sam držao ogledalo i oduvek potencirao skidanje maski,  uživao sam u moći koju je imala reč protiv dna ljudske pakosti da izda, okrene ledja, pljune ti u obraz a onda te vuče za rukav tražeći još. Mesecima nisam imao osobu sa kojom bih pričao, a onda sam samo navikao na ćutanje. Paun je trenutno bio moj jedini prijatelj. Nisam osećao potrebu a ni volju da trpim bilo koga ko mi se i najmanje peo po mozgu, tako da sam svo strpljenje čuvano za normalan interpersonalni odnos zvan’biti Paunov ortak’ uložio sasvim lagano.
    Zima je bila dobra za inspiraciju. Belo vino, pljuge, muzika i polutopla soba bili su  dovoljni da bih uneo smisao u neizbežni besmisao svojih ideja prosutih po zidovima,  platnu, podu, slojevima i slojevima hamera. No, bojao sam se ograničenja svoje mašte koje je umelo da mi se nametne k’o najgora zarazna boleština što ti nagriza drage nervne ćelije, u mom slučaju svakako nesposobne za regeneraciju posle dvaes trece. Mogao sam da imam cilj, ali takav da do njega ne bih mogao doći nikako. Mazao bih temperom po podlozi a onda psovao prvo sebe, pa svoje, od malena napamet naučeno rodno stablo, počev od najdaljeg čukuna i njegove spretnosti usuđene da produži sve što se ikako moglo nazvati vrstom koja će se potencijalno zauvek zaustaviti na meni! Umetniku u pokušaju. Koji se tražio. U tom istom traženju se igrao ljudima. U ljudima već dugo nije pronašao nešto što je vredelo.
    Doček Nove godine mi se zgadio već prvog decembra.  Grad je izašao u susret deci nudeći im disko dopičnjake i  čizmice iz mahale. Izlazak na ulicu sam prestao da doživljavam, čak. Isključio bih se već u ulazu, odatle leteo kroz masu uz najspretnije zaobilaženje, preskakanje i šablonsko javljanje ljudima koje prepoznam. Više nije bilo prostora u tim ulicama. Trčeći hodom, stvarao sam strip u glavi sa tim istim likovima koji propadaju u nepovrat, u nevreme, neograničenje... i dalje pričajući jedni drugima, jedni o drugima, željni tuđeg života, svega tuđeg. Crtao sam u glavi celog života. Kada nisam uspeo da dobijem ono što mi je bilo potrebno, ignorisao sam ga, ali čuvao u mozgu. Crno-belo. Moja neostvarena čežnja uvek bi bila potisnuta i to niko nije znao. Pa ni ja sam, do trenutka kad bi počelo da boli.
    Tako mi je trebala promena. Druge ulice, slične ili čak iste, ali tiše, duže, šire. Ovako me je sve podsećalo na tu godinu koja dolazi, koju treba da osmislim, ulepšam, učinim svojom, planirano a opet spontano. Uz tu buku, iste face i navike. Čeznuo sam za stripom svoje sreće u ovom gradu i on više nije bio u glavi,  već u grudima i zvao se Bol. Sa mnogo stranica, mnogo prošlosti, dve boje i likovima koji su imali sve jače senke i postajali nakaze sa sećanjem koje je mene pratilo, promenilo i osudilo na razočaranja.
    Odustao sam od planiranja trideset prvog decembra, uprkos Paunovom insistiranju da se ubijamo u Brankinom stanu sa njenim darežljivim drugaricama. Priča između Pauna i Branke se uvek nastavljala, i ma koliko puta on ispao majmun, ma koliko puta ona bila sa drugim majmunima, oboje bi na kraju shvatili da su se našli. Nalazio sam ga na vratima, razvaljenog od alkohola, spavao bi na pragu kad ne bih čuo lupanje, ali bi budio celu zgradu dozivajući ime svoje svakako lepše polovine. Nisam razumao taj opsesivno- destruktivni odnos, a vremenom mi je postalo i sasvim nedostojno čuđenja.

- Nemoj da smaraš tol’ko, idemo da se zezamo, šta ćeš sam ovde? Nova godina je, jebote! – ubeđivao me je i toliko bio dosadan da sam želeo da mu isečem jezik.

- Ma, bre, zabole me za Novu godinu, idi kod Branke, imaćeš da piješ, da jedeš, da piješ. Neću da gledam one kučke, gade mi se. A i nije mi trip više. Prespavaću je.

- A gde ti je devojčica?- pitao me mrtav ozbiljan. Sad sam želeo da mu isečem nešto drugo.

- Koja? Nemam je.

- Ne seri. Gde je Jovana?

- Šta znam, umrla.- hteo sam da zvuči što hladnije, ali s obzirom na njegove, od rodjenja poremećene psihičke funkcije, Paun je odreagovao krajnje patološki- ismejao mi se u facu.

- Hahahahahahahahaha, umrla,  kako zvuči, hahahahahaha.- Onda je odreagovao na moje nereagovanje- Hm. Gde je, stvarno?

- Ne znam, otišla. K’o da je bitno, jebote.- tako sam se trenutno i osećao. Bio sam besan i ravnodušan. Iskren i lažljivac.

- Tako i treba, brate...boli te uvo, ’ajmo na tu žurku, biće do jaja.

- Neću. Napiću se, gledaću filmove kući i biću srećan, realno. - realno.

- Onda ću svakako da ti upadnem ujutru.

- Ako. I vidi da budeš tih. – rekao sam kad je već svom snagom zalupio ulazna vrata.

            U devet uveče sam izašao da kupim vino. Prazan grad. Fantazija. Odlučio sam da kockam tih sat vremena pre konačne apokalipse zvane ’Početak kraja nula osam’. Sutra će padati sneg, osećalo se u vazduhu koji mi je sekao oči. Seo sam na pločnik, sada leden. Pločnik koji je bio moj brat. Tu sam plakao, voleo, ćutao, pevao, crtao, kisnuo, bio srećan, očajan, uplašen, zaljubljen, bio klinac. Sada, svestan svojih godina, obaveza koje se njima nametnu, od mene se očekivalo, a susreta sa odgovornošću sam se bojao oduvek. Molio sam svoju savest za još vremena i kao prosjak, dobio malo. Sutra je januar. Udisao sam vazduh toliko jako da mi je pulsiralo u slepoočnicama. Hteo sam da zapamtim svaki pogled u svakom pravcu, svaki atom duše koju je imala trenutna tišina. Osećaj radosti i tuge. Bila je ovo dobra godina. Poučna. A sutra je januar. Sutra je ponovni početak.

Nisam ni uvukao dim tek upaljene cigarete kad sam osetio da mi neko stoji nad glavom. Mislio sam da je Paun,  al’ okrenuvši se, skočio sam prestravljen. Ovo svakako nije bio Paun.

- Šta skačeš, opusti se..- rekao mi je nekim mesijanskim glasom. Isus. Imao je dva metra, u tom mraku izgledalo je kao da ima dvesta, duga crna kosa, crna brada, maslinasto zelena jakna, ruke u dzepovima. Seo je pored.

- Što si sam? Izgledaš žalosno.

Nisam registrovao reči. Brojao sam u sebi, razmišljajući da l’ da ustanem i udaljim se nekih tri kontinenta. Znao sam ga. Lokalni čudak. Lutao je ulicama noću i kašljucao za ženama, po priči drugih, nosio šrafciger u dzepu za svaki slučaj. Seo sam ponovo.

- Dobro, možemo i da ćutimo. Daj mi pljugu jednu. – da, isti Isus. Na pamet mi je pala Oče naš.

- ’alo bre, osvesti se- koji si na nebesima, da se sveti ime tvo....

- ha-haa-haaa, mogu da ti čujem misli, Petre,  ne treba da se moliš, ha-haa-haaa.- oteo mi je paklu, uzeo cigaretu, zapalio. Tad sam umro.. Pogledao sam ga u oči- kao da me zna oduvek.

- Nisam sam. Čekam ortaka.

- Ne laži, ne čekaš Pauna. Znam koga čekaš.- ja nisam znao koga čekam. Ja nisam čekao nikoga, tačnije.

- Ali ja znam. Loše je kad ne znaš sebe, da znaš.- to me je pogodilo.

- Šta ’oćeš ti, bre?!!- uneo sam mu se u lice, ali se nije pomerio.

- Ništa. Pravim ti društvo?- čak je i disao ironično. -Eto.. Ne veruješ u ljude, to je sranje. Ja sam celog života tražio srodne duše tamo gde sam našao sve osim njih, a bile su mi ispred nosa, samo sam to shvatio kasno, kad nisam mogao da priđem čoveku bez sumnje da je loš. Propustio sam dobre ljude u životu zbog neverovanja u dobro. Sad znam sve o svima, a niko ne želi da zna bilo šta o meni.

Ti si sujetan, ali nisi loš. Još samo da ti lupim žvaku i šta ćeš bolje od Nove godine, ha-haa-haaa.- gledao sam tog ludaka i nisam mogao da verujem šta mi se dešava.

- ja nisam lud. To samo misli ceo grad.

- ko si ti?- pitao sam više zaprepašćeno nego radoznalo.

- ja znam ko sam. Ko si ti?

Ćutao sam.

- To si ti. I to što čekaš ćeš izgubiti za par sati. Zbog sujete.

Imao sam utisak da sam hipnotisan, sve je izgovarao bez ikakve promene u glasu, istim tonom, smireno i ubedjeno, uživao je u cigareti, gledao u nebo pa u mene, napadno, bolesno. Nisam mu verovao. I mislio sam na nju.

- Ne misliš dovoljno iskreno.

- Nije rekla ništa.

- Nije ni trebalo, sve joj je u očima. Kažem ti, sujetan si. Drugi će uraditi mnogo za tebe, ti ćeš opet stajati i čekati još iako to svesno ne želiš.

- Nije tako. -uglavnom je bilo.

- Uglavnom jeste.

Sada je on držao ogledalo ispred mene, i jedino što sam želeo bilo je da ne pričam.

- Ljudi nisu igračke, neće te mrzeti, ali te neće ni voleti. Zato ako si spreman da voliš, prvo zavoli sebe samog, uz sav rizik da se totalno zajebeš. I budi strpljiv, volećeš druge ponovo. Jače nego ikad.

- Ja volim već.- odgovarao sam kao osuđenik, zvučalo je kao da se pravdam.

- Ne voliš. Navikao si da to izgovaraš. Zato si i ovde. Devojka koju si do juče poznavao, s’ kojom si pio ovo isto vino i zadnjicom grejao isti pločnik...otišla je. I treba da te raduje. Nije bilo previše mučno, ostalo je više prostora za sećanje na lepo. Treba da te raduje.

- Ne raduje me. A nije ni bitno, Dzizs. Evo ti pljuge, srećna ti Nova godina, idem pre nego što počne kraj. I ’de si naučio da čitaš misli?

-  ha-haa-haaa, ha-haa-haaa- taj smeh me je asocirao na šrafciger. Gledao me je par sekundi, a onda je skrenuo pogled.

- Vidiš ovog?- pored je prošao stariji čovek, proćelav, zapušten, stogodišnji alkoholičar, vukao je cipele po asfaltu neopisivom brzinom da je odzvanjalo i kad je nestao u mraku.

- On jeste lud. Živi ovde, u ovoj zgradi, boji se svakoga ko mu pridje, par puta je pokušao da ubije ženu koju voli više od sebe da bi je zaštitio od sopstvene sumanutosti. Vidiš, on se večeras završava u svom podrumu. Neće imati dan posle ovog. Ti hoćeš, a još dugo nećeš umeti da daš sebe za drugog. Kažem ti, treba da te raduje.

- Ne pričaj gluposti, bre- sad sam već osećao strah.

- Imaćeš prilike. Treba da te raduje.

Ustao sam, i on za mnom, bacio je pikavac, nakašljao se i iz dzepa smireno izvadio presavijen papir.

- Drži.- strpao mi je isti u ruku i otišao. Pored pucnjave, petardi, buke, čuo sam svoje nenormalno disanje.

            Uleteo sam u stan, zbunjen, sa glavoboljom. Na izgužvanom listu je pisala jedna rečenica, rukopis je bio dosta sličan mom ako ne i moj- ’Kiša je tvoja.’  Jeste.

Dohvatio sam olovke i crtao matorog ludaka do besvesti, dok, i sam u ludilu, nisam shvatio da je na svakoj slici imao oči žene. Tužne oči žene. Pao sam na pod i gledao ih pijan,  gledao način na koji gledaju, gledao toliko dugo da sam imao osećaj da starim. Izgubio sam svest pred zoru, nesposoban da, posle te noći, dočekam svetlost.

- Ši teejk maj maani, wen ajm in niiid, raa raaaa...Diži se, babo, srećna ti Nova, u-huuu...- skočio je na mene i divljački hteo da mi prenese poruku sreće svojim divljačkim telom koje zaudara na alkohol.

- Beži, Paune, budalo..hvala ti, brate..i tebi.

- Šta ti je, bre, ovo? Otkad crtaš svece, jebote? Prs’o si, majke mi.. E, zamisli, neki lik se roknuo u zgradi pored, našli ga jutros u podrumu....da ne veruješ kol’ko ovi ljudi nisu normalni..

Kao da mi je pucao u čelo. Sve se, znači, desilo.

Pogledao sam kroz prozor-  sneg je padao brzo, ali uredno. Treba da me raduje.

Miran dan. Za početak.

29.7.2008 - KULA TIŠINE

Imam dvadeset i dve godine i u poslednjih mesec dana osećam  kao da neću još dugo. Moj boemski stan u potkrovlju postao je utočište svih kvalitetno nesrećnih duša u Mitrovici, svratište uvređenih, inteligentnih, maštovitih, neshvaćenih umetnika. Moje boemsko potkrovlje sačuvalo je jedino crvene zidove i drvene police za boje. Sve ostalo nije bilo na svom mestu. Ako bih seo na fotelju, psovao bih, kako zbog federa koji bi se zabadali u butine i pri tom mi cepali još malo preostale kvalitetne prošlosezonske odeće, tako zbog smrada koje bi poprimilo telo.  Belo vino se osećalo svuda, ustajalo u parketu, nameštaju, posteljini.  Ja sam tu živeo. I bez obzira na naviku da mirišem na sapun, smrdeo sam na nikotin i alkohol. Moje knjige bile su svuda i sve su imale stare karte negde na polovini. Crna sedmica i dama. Voleo sam da ih izdvajam iz špilova. I bilo mi je teško da knjigu završim do kraja, kao i bilo šta u životu. Sve su ostajale na mestu na kom sam shvatio da me više ne zanimaju. Bio to pod, krevet, kupatilo, ugao jedan, drugi. 

Trenutno, bio sam sopstvena najveća mana. Vraćao sam stare navike u svoje sklonište, a itekako znao gde će me odvesti.  Prosto, postajem neorganizovana svinja koja se davi u sopstvenom blatu a pritom nema nijednu zamerku.  A osećao sam navalu nekih ideja u podsvesti, samo što nikako nisam mogao da ih isteram napolje. Osećao sam se pametnijim, iskusnijim, fizički lepšim, talentovanijim. Ali sve to u drugom planu. Leto me je dotuklo. Nisam mogao da radim ništa korisno, nisam imao para za bilo šta osim za ovaj grad. Preživljavanje. Sezonsko preživljavanje u ulici Kralja Petra, broj 90.

Moj boemski stan u potkrovlju postao je utočište svih kvalitetno nesrećnih duša u Mitrovici, svratište uvređenih, inteligentnih, maštovitih, neshvaćenih umetnika. Naravno da ne umem da budem sam. Moje zanimanje su bili ljudi. Shvatanje njihovih problema, kurtoazno altruisanje radi shvatanja proste psihologije i prenošenja te iste na papir. Ja sam umetnik. Ljudi su moj neiscrpni izvor. Ljudi te uče životu. Ljudi te gaze i uzdižu. Od njih zavisiš, ma koliko to ne prijalo sujeti.

Nisam crtao ništa već mesec dana.

Na gajbi su mi visili Đa, Paun i Maja. Paun je neformalno živeo sa mnom. Nije se najavljivao, došao bi u bilo koje doba dana i noći, znajući da sam ja, pored Branke, njegove nove ljubavi,  jedna od retkih osoba koja ga trpi. Nije mi smetalo. Bio mi je kao brat od tetke. Đa mi je bio kolega sa faksa, živeo je privatno u Mitrovici, a inače bio iz Lipljana gde je u poslednje vreme retko odlazio. Kad bih ga pitao kako mu je tamo, rekao bi 'ma, brate, isto sranje k’o ovde. Vi imate dve ulice više i bolje ribe'. Ne znam samo gde je te ribe spazio. Na drveću? Jer one su bile to- ribe svrake. Identične kokoške. Ptičurine. Kva kva. Grak grak. Vrhunac neukusa i neposedovanja identiteta. Ne generalizujem. Ali, nisam bio ni toliko daleko od istine. Domovi su bili puni. Studenti iz svih delova Srbije, nenormalni, pušteni s’ lanca, seks i grand na veliko, ćelavi muškarci, bilderi i njihovi besni bildermobili a u njima one. Svrake. Ptičurine. Grak grak. Mali Zvečan. Grak. Priroda. Pun Mesec. Grak. Zadnje sedište. Grak. "Ja nisam laka riba, što si takav" grak.

Ima ljudi koji vas automatski podsete na neku životinju. Đa je bio ona crna ptica iz crtanog filma što se jurca sa lavom i nekim klincem, i na kraju pojede lava.  Pričao je brzo i gotovo nerazumljivo. Bio je načitan i svuda je stizao. Kupio je sve informacije i zato bio iskorišćavan od strane lenjih, a to smo bili svi mi. Maju sam znao sa Akademije, skapirali smo se na javnom predavanju o sidi, upoznao sam je sa ostatkom ekipe i od tada je bila naša. Kupovala mi je hranu i cigarete, a i sama je pušila i bila veliki gurman, tako da sam mogućnost  zvanu 'imati nešto sa njom' izbrisao u startu. Ali mi je bila ortak.

Ispalio sam se za Exit. Nisam nešto tugovao. Trebalo mi je par dana za luftiranje stana i mozga, svakako. Paun, Branka, Maja i ostatak sanatorijuma već su bili ovde u ponedeljak veče. Očekivao sam ih. Zvono se čulo oko 23h. Otvorio sam vrata. Ne znam što, ali kvaka mi se zalepila za šaku, verovatno od prljavštine. Maja, Branka, Emir, Filip i Paun.

Ovaj je bio crn u faci, delovao je mršavije, cigareta mu je bila između usana, sedeo je na nekom jebenom žutom trociklu bez jedne pedale.

-         Šta ti je to, retarde?- zaprepastio sam se kao što ume prosečan flegman.

-         Pokuon, bvate. Naš’ou sam ga na petom. Pokuonu se u zube ne gueda.

-         Koji će mi to, bre?- nakon čega sam počeo histerično da se smejem. Trebalo je roditi ovako nešto. Svaka čast, Paun’s madr.

Oteo sam mu onu cigaretu iz usta, uzeo dim i potapšao ga po ramenu.

-         Otkud znam ja, provozaj Jovanu kroz grad.  I šta si zabradio, majke ti?

Prošao je pored, ušao u sobu, seo na fotelju i počeo da priča. Pozvao sam ostatak unutra.

Emira sam poznavao preko Pauna. Smiren lik.  

-         Brateee, znaš koju sam kasetu naš’o, eeeiij? Čuturu, brate, Čuturu.

Čutura je bio naš idol iz vremena upoznavanja . Tačnije, ložili smo se na jednu pesmu koja se tada vrtela po radio-stanicama. Paun je ubacio istu u gornji deo cd plejera i počeo da se krevelji k’o derle. Branka je smestila svoje glomazno dupe u njegovo krilo i divila se humoru svog dečka idiota. "Vrati se" je bila toliko nostalgična, da sam mogao da osetim miris prostorije u kojoj sam je slušao pre sedam godina.

Neverovatno koliko možeš biti energičniji kada na tri dana odeš odavde. Ponavljao sam se, ali ovde nikad gore nije bilo.

S’ druge strane, nisam ni sumnjao da će ženski deo društva prećutati o nastupu Pola Velera, tako da smo ostatak noći proveli slušajući par njegovih pesama koje sam imao u winampu.. Nije me zanimalo. A i "Wild wood" me je opuštala. Pio sam vino iz flaše i zamišljao sebe i Jovanu na žutom trociklu. Nisam je video mesec dana i mrzeo sam je zbog toga. Verovatno je imala nekog. Nervirala su me njena shvatanja veze, nervirala me je njena sloboda, nerviralo me je jer nije osećala potrebu ni da se opravda. Previše je glumila sebičnost, iako je znala da sam je imao u malom prstu za vrlo kratko vreme. Kada bi na pamet počelo da mi pada bilo šta kasapinski, setio bih se trocikla i bio bih kao na bensedinima.

Oko pola četiri me je probudilo divljačko lupanje. Pogledao sam okolo, da bih locirao Pauna. Očekivao sam svašta od te budale. Bio je hiperaktivni divljak. Ali sada mu je glava bila u dekolteu prsate Branke. Mislim da čak nije ni disao, trebalo je preživeti tu skoncentrisanost masnog tkiva na jednom mestu. Ustao sam na prstima i prvo što me je dočekalo bilo je ogledalo. Majku mu, na šta ličim. Đa? Ne verujem. Taj je jurio za mitrovičkim perjem večeras. Otvorio sam vrata. Morski. U ruci je držao brijač.

-         Ćao, brate. Da nisi video žuto raspadnuto biciklo?- pitao me je smireno. Čekao sam da mi zarije ono sranje u grkljan.

-         Kakvo biciklo, More?

-         Ma, bre...imao sam jedno žuto trociklo ispred vrata. U pičku materinu. Je l’ kod tebe?

-         Jesi normalan, koji će mi tvoje trociklo, jebote?- jaoo, Paune, razbiću te, majmune.

-         Ma, otkud znam, čuo sam onog tvog majmuna da urla po zgradi. Ako je on, reci mi, neću mu ništa.- počeo je da se koprca.

-         K’o?! Paun!? Ma ne, bre, šta ti je. Doš’o je pešaka.

-         Petre, ne seri, hitno mi je. Polomiću ga ako je on. Majmun. MAAJMUUNEE!!!!

Tad sam se usr’o. Tih preostalih pedeset kila bilo je na ivici nervnog sloma i nije mi bilo nimalo prijatno dok mi zamahuje plavim Gillett-om ispred očiju, znajući da je najmanje što može da me sjebe- ejds.

-         Smiri se, čoveče, nije on, veruj mi, nemam pojma o čemu mi pričaš, veruj mi, ali veruj mi.

-         Dobro, bre, dobro. Daj mi nešto sitno ako imaš.

Izvadio sam sto dinara iz dzepa, dao mu ih i zatvorio vrata. Raspali narkoman. Ušao sam u sobu, Paun me pogledao, nije ništa pitao. 'Mrš!!!’ je jedino što sam imao snage da izgovorim, nakon čega sam se prostr’o na krevet i zaspao. Sve iluzije o zutom i Jovani su nestale istog trenutka.

More, Morski ili Moreuz je imao dugogodišnji staž u ovoj zgradi. Dugogodišnji narkoman i diler. Imao je oko tridesetak godina i još par do kraja. Među matorcima komšijama je bilo klađenja hoće li ove godine, ili sledeće, ili one posle sledeće. Čovek ih je na kraju nadživeo. Većinu. Pitam se na koju foru. Kompenzatorski proces? Slabljenje dejstva doze uzimanjem iste samo u kupatilu? Kroz nos? Ista tehnika? Da je sve to radio na različitim mestima, verovatno bi imao dugogodišnji staž pod zemljom, no, izleda da je vremenom naučio sve cake. Preživljavanje u ulici Kralja Petra broj 90.

Probudio me je sat u pola jedan poslepodne. Imam taj plavi arhaični časovnik koji se navija da bi radio i zvonio. Kupljen je u Engleskoj pre dvadesetak godina i kad je stan mojih roditelja renoviran, nekako je isplivao iz gomile nepotrebština. Prebrisao sam ga krpom i prisvojio. Svi su otišli, Pauna  je, pretpostavljam,  mrzelo da razgovara o onome od noćas, bezjednopedalni trocikl je blejao sam u ćošku, u stanu je bio neviđeni svinjac. Ustao sam, umio se, navukao deblji duks sa kapuljačom, jer se, zaključio sam po svetlosti i vazduhu u sobi, napolju spremala neka muka, i izašao.

Lift je podlegao destrukciji za kratko vreme, bio je zapišan, pa je od nastale vlage pod bio uzdignut,  svuda je bilo natpisa More plus Jeca (devojka koja je iz ljubavi prema njemu postala dzanki), Jeco, volim te, u potpisu More, Jeco, vodim te na more, u potpisu More, Ovaj lift je sranje, MoreiJeca, Jebemtiovajgrad, Imate li vode, braćo?, KosovojesrceSrbije, nedajTačidatetlači, Paun Bog, Paune, lep si previše.

Sišao sam u prizemlje. Ništa bolja slika. Đubre, defekacija, mačke, miševi i smrad njihovih leševa iz podruma. Taj podrum je oduvek bio zabranjeno voće za svu decu iz kraja. Bio je ogradjen metalnom mrežom kroz koju se videlo desetak stepenica nadole, a onda – mrak. Oduvek je izgledalo sablasno i zagonetno. Jedina prilika za viteško opsedanje istog koju smo mi, deca, imali bila je dvadeset četvrtog marta devedeset devete oko pola pet podlepodne, kada su svi stariji Srbi iz zgrade bili prinuđeni da ga čiste. Naravno da nisam provirio u isti, bilo je većih šansi da umrem od tog vazduha, nego od bilo kakve avioagresije.  Postojale su legende o tome kako njegovi prolazi vode na sever, ka Zvečanu, kako može da evakuiše stotine i stotine. Gluposti. Tipični pokušaj starijih da te nauče nadanju. Jedina glorifikacija koju je taj podrum doživeo bila je sredinom devedesetih kada je ekipa televizije Priština upala i snimila opsedanje namnoženih glodara. Ovi su par godina kasnije emigrirali kako u smrt tako u okolne zgrade, a jedini koji je imao latentne želje prema tom prostoru, bio je moj dugodišnji prijatelj Paunović, koji bi ga "okrečio u crno, nažvrljao grafite svuda, brate, svuda, i stavio bubnjeve na tepih koji bi ukrao od keve." To se, naravno, nikad nije realizovalo.

Grad je bio pust. Vreme nikad bolje. Čekao sam kišu a sa njom i sopstvenu katarzu. Neka klinka je prošla pored i bacila oči na moje međunožje. Nije mi valjda otkopčan šlic, majku mu? Ta pomisao me ne bi toliko preznojila da sam imao bilo šta ispod farmerica. Šta da se radi, bio je to moj osećaj slobode. Krišom sam spustio ruku dole da bih shvatio da je sve bilo na svom mestu. Današnja deca su inače liberalnija u svakom smislu. To je valjda trebalo da bude dobro. Sada je trebalo slušati sopstvenu intuiciju- gde da odem? Počeo sam da verujem u svoje unutrašnje glasove, u svoj "vrhovni sud", shvativši da me to čini sigurnijim no inače. Ako je trenutna nepogrešiva sugestija bila 'skreni desno', skrenuo bih desno.  Već duže vreme nisam osetio potrebu da tragam za nekim ko bi mi rekao šta da radim, šta da mislim. Duboko sam verovao da sazrevam i da mi je psiha išla tačno u onom pravcu u kom sam želeo. Za dva minuta našao sam se na klupi u parku,  sa flašom piva u ruci. Autentično, znam. Nije bilo nikoga okolo, čula se kvalitetna tišina. I prvi pljusak je počeo. Počelo je da se sliva niz čelo. Prešao sam dlanom preko glave,  stavio kapuljaču i prekrstio ruke. Preseklo me je u grudima na trenutak. Dobro sam udahnuo svojim sigurno oštećenim plućima. Ulicom su polako prolazila neka raspala kola s’ prikolicom. Taj zvuk motora. A onda fleš. Prisećanje.

Deda mi je bio mrtav dva meseca.  Uplašila me je pomisao da sam zaboravljao. Morao sam da mislim na to. Moj prvi veliki sastanak sa umiranjem se nametnuo, bez ikakvog predosećanja, predviđanja i intuicije. Smrt je bila  sranje, a ja  nikako nisam umeo da  verujem u raj. Verovao sam u to da sam mnogo toga propuštao sa ljudima do kojih mi je stalo, verovao sam u to da sam mnogo toga propustio sa njim i duboko verovao u činjenicu da sam emotivno otupeo. Vezao sam svaki zvuk i miris koji je tog dana bio prisutan okolo i pred očima mi se prikazao  ceo film, toliko realan, da sam, iskoristivši kišu i mir, plakao kao dete.

Ispred vrata me je sačekao Paun.

- Brate, izledaš k’o lipsala vidra.- 'Lipsala vidra' mu je bila uzrečica od koje mi se peglalo.

- Jebiga, ti si i dalje retard.

- Šta ti je?- pitao me je.

- Što, je l’ mi nešto?

- Otkud znam, crn si u faci. Gde si bio?

- Iskulirao. – Paun je bio dobar čovek, ali nije imao osećaja za potrebe drugih. Ako sam hteo da budem sam, to je shvatao suprotno i nezaustavljivo povlačio temu za temom.

- E, šta će onom gabelju onaj trocikl?- izbečio je oči očekujući da se teleportujem u Moretom mozak i saznam sve što ga je tog trenutka zanimalo.

- Daaa, trocikl. Drži, nosi to đubre napolje!- dohvatio sam gvožđuriju za jednu jedinu ručku i utrpao je Paunu.

- Brate, ne seri, vidi, vidi...- seo je na njega i drao se k’o majmun praveći tužne grimase od kojih se se, opet, peglalo.

-  ... aaaaaaaaa, žuuuuljaaaaijaijaijaaaa.....

- E, nosi to, stvarno. Idem da spavam, mrtav sam.

- Dobro, bre..dacu ga Branci. Hahahaha, Branci..reci kako zvuči.  ’ajde, zovem te večeras.- okrenuo se i zalupio vratima.

Pet sati.  Otišao sam pod tuš, sprao ustajalost sa sebe, onda zapalio pljugu, legao i blenuo u plafon. Uzeo telefon i po navici krenuo da čitam inboks. Našao sam dve Jovanine poruke od pre mesec dana. 'e!', jedna.. i 'aj se vidimo' druga, obe poslate oko dva, tri ujutru. Razmišljao sam o njoj. O tome šta mogu da izgubim ako budem pokušao da je vratim. U ovom trenutku nisam bio ponosan ni sujetan ni ljubomoran ni pijan ni naduvan. Jovana. Jedina preostala srodna duša. Jedino biće koje je razumelo. Ujedinio sam sve intuicije i  poslao sam joj sms. 'dodji oko 9, biću sam.' Čekajući odgovor, zaspao sam kao zaklan.

Probudilo me je neko lupanje i bol u kičmi. Telefon je nekim kung fu zahvatom dospeo do mojih leđa i tamo bacao svoje radioaktivne talase. Lupanje. Lupanje. Lupanje. Odzvanjalo mi je u mozgu do trenutka kada sam ga postao svestan. Vrata.

Otvorio sam ih totalno tuđim pokretima. Ona.

-         Odakle ti, jebote?- setio sam se svega tek nakon izgovaranja istog.

-         Jel me zezaš ti malo, a?- rekla je kroz smeh, verovatno se moleći Bogu da ne kažem ono što ne želi da čuje.

-         Zar ima 9, bre?- pitao sam.

-         Pola 10.- poljubila me u levo oko- I šta ti je, izgledaš k’o lipsala vidra.- namignula je uz smeh. Tog trenutka sam zavoleo sve ikad lipsale vidre.

U ruke mi je ubacila flašu belog vina.

- Čemu ovo?

      - Rodjendan mi je. I nemam s’ kim da pijem nedeljama.- rekla je potpuno pasivno. Trideseti jul. Nisam imao pojma. Ušla je u sobu, prošetala okolo, čulo se drugačije pucketanje parketa nego što je inače pod mojim medveđim stopalima. Sela je na krevet i čeprkala po crtežima koje sam razbacao po stolu.

Nisam imao vremena za glumu bilo kakve vrste, niti sam želeo da čujem bilo kakvo objašnjenje. Bacio sam se preko nje kao najveći jadnik, stegao je kao najveći jadnik, zario joj nos u vrat i njušio je k’o kuče, samo da bih memorisao taj miris, kao najveći jadnik, kao najveći jadnik. Stavila mi je dlanove na lice i gledala me tako nekoliko sekundi, a onda me grlila k’o neko dete , jadno neko dete.

Ležali smo tako jadni, zagnjureni jedno u drugo, osećao sam na svom telu kako je disala, kojom brzinom. I opet joj nozdrvama otimao Taj miris sa kože. Više se ničega nisam sećao. Više nije ni bilo svesti. Spavao sam. Pored nje. Jedina preostala srodna duša.

            U tri ujutru me je probudio telefon. Ona je bila tu i dalje. Paun.

- Braateeeee!! Ču’eš, eee??

- Šta je bre bilo, retarde? – zvučao je nenormalno.

- Ču’eš, bre...Trocikl..Trocikl..

- Šta s’ njim, Paune, BREE!???- zamišljao sam kako mu isti trocikl nabijam u usta.   

- Otvorio sam sedište, brate, eeeeiiij...Znaš šta sam naš’o!?? Ahahahahahahha.

Bacio sam telefon svom snagom u ćošak i vratio svoju čupavu glavu na jastuk.