28.1.2009 - Poslednja noc
Pustio sam da vreme prolazi, ni jednog trenutka se ne osvrnuvši na ono što sam mesecima radio, na život koji sam očito živeo, a nisam ga bio svestan u potpunosti.
Odjednom je postajalo hladno, sve više me nije zanimalo ono što se dešavalo van mog potkrovlja, trebalo mi je, kao matorom, istrošenom psu, da ležim danima, njuškom nabijenom u grudi. Trebala mi je ta ćutnja. Da se prisetim nepovratnog, da prikupim uspomene, da ih uklopim i razumem. Nisam voleo zimu, nisam voleo bilo šta što je na bilo koji način bilo jače od mene, a ista me je savladala i osudila na tri večna meseca samoispitivanja. Toliko sam umeo da analiziram sve oko sebe, toliko sam se godinama oslanjao na najprecizniju percepciju svojih čula, da sam često zaboravljao koliko umem da ne budem svoj. Koliko umem da ne budem samokritičan. Ova zima mi je trebala. Iako sam je mrzeo, tako mi je trebala. Odavno nisam bio sam. Sam sa sobom.
Danima sam se budio sa željom da ne treba da ustajem do proleća. Kako bih otvorio oči, išle bi mi suze od te podmukle svetlosne beline, čiji bi delić prolazio kroz poveći rendgenski snimak mojih pluća, zalepljen nasred prozora, predodređen da me podseti da nisam besmrtan, što sam, zahvaljujući svom usađenom narcizmu, često mislio. Trebalo je da mi probudi savest, i jeste..tih par sekundi gledanja u plastiku navodilo me je na vaganje lošeg i dobrog, I koliko god da sam opravdavao sebe, dobro je često lebdelo. Visoko. Nisam bio zabrinut za sebe kao što sam mislio da ću biti. Pušio sam uobičajno, navikom, i nisam imao nameru da bilo šta tu promenim. Živeo sam onako kako sam hteo godinama, imao slobodu, vreme, talenat i novac za osnovno. I pluća su bila ono što me je najmanje bolelo.
Ne znam koliko sam uticao na činjenicu da okolo nije bilo meni bliskih ljudi. Bio sam iskren. Uglavnom. Govorio sam onoliko koliko je potrebno, retko kada više. Ispred ljudi sam držao ogledalo i oduvek potencirao skidanje maski, uživao sam u moći koju je imala reč protiv dna ljudske pakosti da izda, okrene ledja, pljune ti u obraz a onda te vuče za rukav tražeći još. Mesecima nisam imao osobu sa kojom bih pričao, a onda sam samo navikao na ćutanje. Paun je trenutno bio moj jedini prijatelj. Nisam osećao potrebu a ni volju da trpim bilo koga ko mi se i najmanje peo po mozgu, tako da sam svo strpljenje čuvano za normalan interpersonalni odnos zvan’biti Paunov ortak’ uložio sasvim lagano.
Zima je bila dobra za inspiraciju. Belo vino, pljuge, muzika i polutopla soba bili su dovoljni da bih uneo smisao u neizbežni besmisao svojih ideja prosutih po zidovima, platnu, podu, slojevima i slojevima hamera. No, bojao sam se ograničenja svoje mašte koje je umelo da mi se nametne k’o najgora zarazna boleština što ti nagriza drage nervne ćelije, u mom slučaju svakako nesposobne za regeneraciju posle dvaes trece. Mogao sam da imam cilj, ali takav da do njega ne bih mogao doći nikako. Mazao bih temperom po podlozi a onda psovao prvo sebe, pa svoje, od malena napamet naučeno rodno stablo, počev od najdaljeg čukuna i njegove spretnosti usuđene da produži sve što se ikako moglo nazvati vrstom koja će se potencijalno zauvek zaustaviti na meni! Umetniku u pokušaju. Koji se tražio. U tom istom traženju se igrao ljudima. U ljudima već dugo nije pronašao nešto što je vredelo.
Doček Nove godine mi se zgadio već prvog decembra. Grad je izašao u susret deci nudeći im disko dopičnjake i čizmice iz mahale. Izlazak na ulicu sam prestao da doživljavam, čak. Isključio bih se već u ulazu, odatle leteo kroz masu uz najspretnije zaobilaženje, preskakanje i šablonsko javljanje ljudima koje prepoznam. Više nije bilo prostora u tim ulicama. Trčeći hodom, stvarao sam strip u glavi sa tim istim likovima koji propadaju u nepovrat, u nevreme, neograničenje... i dalje pričajući jedni drugima, jedni o drugima, željni tuđeg života, svega tuđeg. Crtao sam u glavi celog života. Kada nisam uspeo da dobijem ono što mi je bilo potrebno, ignorisao sam ga, ali čuvao u mozgu. Crno-belo. Moja neostvarena čežnja uvek bi bila potisnuta i to niko nije znao. Pa ni ja sam, do trenutka kad bi počelo da boli.
Tako mi je trebala promena. Druge ulice, slične ili čak iste, ali tiše, duže, šire. Ovako me je sve podsećalo na tu godinu koja dolazi, koju treba da osmislim, ulepšam, učinim svojom, planirano a opet spontano. Uz tu buku, iste face i navike. Čeznuo sam za stripom svoje sreće u ovom gradu i on više nije bio u glavi, već u grudima i zvao se Bol. Sa mnogo stranica, mnogo prošlosti, dve boje i likovima koji su imali sve jače senke i postajali nakaze sa sećanjem koje je mene pratilo, promenilo i osudilo na razočaranja.
Odustao sam od planiranja trideset prvog decembra, uprkos Paunovom insistiranju da se ubijamo u Brankinom stanu sa njenim darežljivim drugaricama. Priča između Pauna i Branke se uvek nastavljala, i ma koliko puta on ispao majmun, ma koliko puta ona bila sa drugim majmunima, oboje bi na kraju shvatili da su se našli. Nalazio sam ga na vratima, razvaljenog od alkohola, spavao bi na pragu kad ne bih čuo lupanje, ali bi budio celu zgradu dozivajući ime svoje svakako lepše polovine. Nisam razumao taj opsesivno- destruktivni odnos, a vremenom mi je postalo i sasvim nedostojno čuđenja.
- Nemoj da smaraš tol’ko, idemo da se zezamo, šta ćeš sam ovde? Nova godina je, jebote! – ubeđivao me je i toliko bio dosadan da sam želeo da mu isečem jezik.
- Ma, bre, zabole me za Novu godinu, idi kod Branke, imaćeš da piješ, da jedeš, da piješ. Neću da gledam one kučke, gade mi se. A i nije mi trip više. Prespavaću je.
- A gde ti je devojčica?- pitao me mrtav ozbiljan. Sad sam želeo da mu isečem nešto drugo.
- Koja? Nemam je.
- Ne seri. Gde je Jovana?
- Šta znam, umrla.- hteo sam da zvuči što hladnije, ali s obzirom na njegove, od rodjenja poremećene psihičke funkcije, Paun je odreagovao krajnje patološki- ismejao mi se u facu.
- Hahahahahahahahaha, umrla, kako zvuči, hahahahahaha.- Onda je odreagovao na moje nereagovanje- Hm. Gde je, stvarno?
- Ne znam, otišla. K’o da je bitno, jebote.- tako sam se trenutno i osećao. Bio sam besan i ravnodušan. Iskren i lažljivac.
- Tako i treba, brate...boli te uvo, ’ajmo na tu žurku, biće do jaja.
- Neću. Napiću se, gledaću filmove kući i biću srećan, realno. - realno.
- Onda ću svakako da ti upadnem ujutru.
- Ako. I vidi da budeš tih. – rekao sam kad je već svom snagom zalupio ulazna vrata.
U devet uveče sam izašao da kupim vino. Prazan grad. Fantazija. Odlučio sam da kockam tih sat vremena pre konačne apokalipse zvane ’Početak kraja nula osam’. Sutra će padati sneg, osećalo se u vazduhu koji mi je sekao oči. Seo sam na pločnik, sada leden. Pločnik koji je bio moj brat. Tu sam plakao, voleo, ćutao, pevao, crtao, kisnuo, bio srećan, očajan, uplašen, zaljubljen, bio klinac. Sada, svestan svojih godina, obaveza koje se njima nametnu, od mene se očekivalo, a susreta sa odgovornošću sam se bojao oduvek. Molio sam svoju savest za još vremena i kao prosjak, dobio malo. Sutra je januar. Udisao sam vazduh toliko jako da mi je pulsiralo u slepoočnicama. Hteo sam da zapamtim svaki pogled u svakom pravcu, svaki atom duše koju je imala trenutna tišina. Osećaj radosti i tuge. Bila je ovo dobra godina. Poučna. A sutra je januar. Sutra je ponovni početak.
Nisam ni uvukao dim tek upaljene cigarete kad sam osetio da mi neko stoji nad glavom. Mislio sam da je Paun, al’ okrenuvši se, skočio sam prestravljen. Ovo svakako nije bio Paun.
- Šta skačeš, opusti se..- rekao mi je nekim mesijanskim glasom. Isus. Imao je dva metra, u tom mraku izgledalo je kao da ima dvesta, duga crna kosa, crna brada, maslinasto zelena jakna, ruke u dzepovima. Seo je pored.
- Što si sam? Izgledaš žalosno.
Nisam registrovao reči. Brojao sam u sebi, razmišljajući da l’ da ustanem i udaljim se nekih tri kontinenta. Znao sam ga. Lokalni čudak. Lutao je ulicama noću i kašljucao za ženama, po priči drugih, nosio šrafciger u dzepu za svaki slučaj. Seo sam ponovo.
- Dobro, možemo i da ćutimo. Daj mi pljugu jednu. – da, isti Isus. Na pamet mi je pala Oče naš.
- ’alo bre, osvesti se- koji si na nebesima, da se sveti ime tvo....
- ha-haa-haaa, mogu da ti čujem misli, Petre, ne treba da se moliš, ha-haa-haaa.- oteo mi je paklu, uzeo cigaretu, zapalio. Tad sam umro.. Pogledao sam ga u oči- kao da me zna oduvek.
- Nisam sam. Čekam ortaka.
- Ne laži, ne čekaš Pauna. Znam koga čekaš.- ja nisam znao koga čekam. Ja nisam čekao nikoga, tačnije.
- Ali ja znam. Loše je kad ne znaš sebe, da znaš.- to me je pogodilo.
- Šta ’oćeš ti, bre?!!- uneo sam mu se u lice, ali se nije pomerio.
- Ništa. Pravim ti društvo?- čak je i disao ironično. -Eto.. Ne veruješ u ljude, to je sranje. Ja sam celog života tražio srodne duše tamo gde sam našao sve osim njih, a bile su mi ispred nosa, samo sam to shvatio kasno, kad nisam mogao da priđem čoveku bez sumnje da je loš. Propustio sam dobre ljude u životu zbog neverovanja u dobro. Sad znam sve o svima, a niko ne želi da zna bilo šta o meni.
Ti si sujetan, ali nisi loš. Još samo da ti lupim žvaku i šta ćeš bolje od Nove godine, ha-haa-haaa.- gledao sam tog ludaka i nisam mogao da verujem šta mi se dešava.
- ja nisam lud. To samo misli ceo grad.
- ko si ti?- pitao sam više zaprepašćeno nego radoznalo.
- ja znam ko sam. Ko si ti?
Ćutao sam.
- To si ti. I to što čekaš ćeš izgubiti za par sati. Zbog sujete.
Imao sam utisak da sam hipnotisan, sve je izgovarao bez ikakve promene u glasu, istim tonom, smireno i ubedjeno, uživao je u cigareti, gledao u nebo pa u mene, napadno, bolesno. Nisam mu verovao. I mislio sam na nju.
- Ne misliš dovoljno iskreno.
- Nije rekla ništa.
- Nije ni trebalo, sve joj je u očima. Kažem ti, sujetan si. Drugi će uraditi mnogo za tebe, ti ćeš opet stajati i čekati još iako to svesno ne želiš.
- Nije tako. -uglavnom je bilo.
- Uglavnom jeste.
Sada je on držao ogledalo ispred mene, i jedino što sam želeo bilo je da ne pričam.
- Ljudi nisu igračke, neće te mrzeti, ali te neće ni voleti. Zato ako si spreman da voliš, prvo zavoli sebe samog, uz sav rizik da se totalno zajebeš. I budi strpljiv, volećeš druge ponovo. Jače nego ikad.
- Ja volim već.- odgovarao sam kao osuđenik, zvučalo je kao da se pravdam.
- Ne voliš. Navikao si da to izgovaraš. Zato si i ovde. Devojka koju si do juče poznavao, s’ kojom si pio ovo isto vino i zadnjicom grejao isti pločnik...otišla je. I treba da te raduje. Nije bilo previše mučno, ostalo je više prostora za sećanje na lepo. Treba da te raduje.
- Ne raduje me. A nije ni bitno, Dzizs. Evo ti pljuge, srećna ti Nova godina, idem pre nego što počne kraj. I ’de si naučio da čitaš misli?
- ha-haa-haaa, ha-haa-haaa- taj smeh me je asocirao na šrafciger. Gledao me je par sekundi, a onda je skrenuo pogled.
- Vidiš ovog?- pored je prošao stariji čovek, proćelav, zapušten, stogodišnji alkoholičar, vukao je cipele po asfaltu neopisivom brzinom da je odzvanjalo i kad je nestao u mraku.
- On jeste lud. Živi ovde, u ovoj zgradi, boji se svakoga ko mu pridje, par puta je pokušao da ubije ženu koju voli više od sebe da bi je zaštitio od sopstvene sumanutosti. Vidiš, on se večeras završava u svom podrumu. Neće imati dan posle ovog. Ti hoćeš, a još dugo nećeš umeti da daš sebe za drugog. Kažem ti, treba da te raduje.
- Ne pričaj gluposti, bre- sad sam već osećao strah.
- Imaćeš prilike. Treba da te raduje.
Ustao sam, i on za mnom, bacio je pikavac, nakašljao se i iz dzepa smireno izvadio presavijen papir.
- Drži.- strpao mi je isti u ruku i otišao. Pored pucnjave, petardi, buke, čuo sam svoje nenormalno disanje.
Uleteo sam u stan, zbunjen, sa glavoboljom. Na izgužvanom listu je pisala jedna rečenica, rukopis je bio dosta sličan mom ako ne i moj- ’Kiša je tvoja.’ Jeste.
Dohvatio sam olovke i crtao matorog ludaka do besvesti, dok, i sam u ludilu, nisam shvatio da je na svakoj slici imao oči žene. Tužne oči žene. Pao sam na pod i gledao ih pijan, gledao način na koji gledaju, gledao toliko dugo da sam imao osećaj da starim. Izgubio sam svest pred zoru, nesposoban da, posle te noći, dočekam svetlost.
- Ši teejk maj maani, wen ajm in niiid, raa raaaa...Diži se, babo, srećna ti Nova, u-huuu...- skočio je na mene i divljački hteo da mi prenese poruku sreće svojim divljačkim telom koje zaudara na alkohol.
- Beži, Paune, budalo..hvala ti, brate..i tebi.
- Šta ti je, bre, ovo? Otkad crtaš svece, jebote? Prs’o si, majke mi.. E, zamisli, neki lik se roknuo u zgradi pored, našli ga jutros u podrumu....da ne veruješ kol’ko ovi ljudi nisu normalni..
Kao da mi je pucao u čelo. Sve se, znači, desilo.
Pogledao sam kroz prozor- sneg je padao brzo, ali uredno. Treba da me raduje.
Miran dan. Za početak.
|
