Zašto više nema R`N`R tekstova u Srbiji koji bi te pokrenuli, učinili da uradiš nešto, da zapamtiš pesmu iz cuga, pevaš je opet sa istim žarom kao i kad si je čuo prvi put, da ti nikad ne dosadi, da te ne smori? Da li je moguće da nema niti jednog benda poput onih iz sedamdesetih i osamdesetih, čije tekstove i danas pamtim, čijoj se muzici ponovo vraćam? Kakav pad kreativnosti, kakvo dno. Da li svi oni žele da uspeju odjednom, da li ih mediji ignorišu? Nee, sad imaju net, pa mogu uvek da stave svoju pesmu na YouTube, i ako je kvalitet, ona će da se probije. Da li je moguće da klinci uglavnom pevaju pesme narodnjaka? Kad se osvrnem unazad, od tekstova koje sam čuo, jedino su mi se svideli oni od benda iz komšiluka, Hladnog piva, a od domaćih samo Beogradski sindikat, iako mi baš i ne paše takva muzika. Da li je kliše da je sva dobra muzika ( a i tekstovi pride) već napisana, počeo da hara ovdašnjom muzičkom R`N`R (ne)scenom? U Bosni imaju Rat bendova, gde dolaze bendovi i iz Srbije, a ovde ništa, blokada, ponor, rupa bez dna. Ima li mladih bendova, prave li išta vredno slušanja, da nije samo tra -la -la koje se zaboravi za tri dana? Možda neko i počne da pravi pesme, a onda shvati da mu sviranje u narodnjačkom bendu donosi mnogo više novca i okrene se narodnjacima. Tako bi prva tema ili pesma mogla da se nazove Jebeš RNR, ako si gladan.

I obradovao se ja teko, konačno dolazi nešto malo više bendova u naš grad, neke odavno nisam čuo uživo poput Block out i Darkwood dub ali nisam bio dalekovid da na vreme kupim kartu, jer računah, po svim statistikama ovde ljudi više slušaju narodnjake, pa nema ni potrebe da kupujem kartu deset dana unapred. Ali, nisam računao na okolne gradove, ni na to da će ljudi gladni koncerata pohrliti u Čačak na taj događaj. Odem do kafića gde su se prodavale karte, a tamo mi vele da ih nema i da ih kupim na ulazu. Onda opet napravim grešku, jednostavno se sve to veče urotilo protiv mene, krenem sat vremena kasnije i to taksijem, Taksista me pita, pošto je video gužvu ispred, šta se to dešava, ja mu objasnim ko sve to treba da svira, a on reče da je i on voleo Bjesove. Izađem i postane mi malo čudno što ta raja još nije ušla, sede po trotoaru, cirkaju pivdžan iz dvolitarki, sve dugokosi momci i crvene devojke (bar 2-3 crvene sam video). Tu se ispozdravljah sa nekima što sam ih poznavao od ranije koji mi rekoše da je unutra krcato, da nema više karata i da obezbeđenje više nikog ne pušta. E, izem ti sreću. Još se napolju ništa ni ne čuje, tako da počeh da šetam tamo - amo, da pocupkujem i da razmišljam da li i ja da zveknem ovde ispred pivo u nadi da ću ući. Posle pola sata sam postao suviše nervozan i rešio da ovo ipak nije moj dan i da treba da se vratim kući. Kupih čokoladicu na trafici i krenuh lagano.
Sutradan mi drugar reče da je on bio, i da nije mogao da izdrži zbog vrućine, da je izašao posle 45 minuta i da je kartu ustupio nekom klincu. E , jebi ga, baš, to je bilo malo pošto sam ja otišao. Nekada je dovoljno samo malo biti strpljiv i malo sačekati, ali kad se neda, onda se neda.

Tako nam svaki dan poručuju ovi sa televizija, da smo tupi, glupi, da ne vidimo šta se radi, ili da ne želimo, da mogu da nam prodaju šta god hoće, pa i najortodoksniju glupost, u najveću laž njihovu ćemo poverovati i pojesti je, a bez da se zagrcnemo. Ja sam mentalno retardiran, da, jer moram da ćutim i trpim, ja sam mentalno retardiran jer poverujem s vremena na vreme da nešto može da se promeni, a za deset godina nema ni traga od promene, ko krene da menja, njega odmah kupe.
A sad nešto sasvim drugačije, jedan copy - paste sa fejsa:

729.520 nezaposlenih!!! A NIKO SE NE BUNI! Zaposleni su na minimalcu ili uopste ne primaju platu - NIKO SE NE BUNI! Najveća stopa poreza u Evropi - NIKO SE NE BUNI! Najveći i najbesmisleniji harač na svetu - NIKO SE NE BUNI - ZA NAŠE BOLJE SUTRA - KOPIRAJ OVAJ STATUS I DIGNIMO SE NA NOGE!!! I opet ih pola nece kopirati kao da nikoga nije briga za ovo (I NIKO SE NE BUNI!!!)

Vruća zima socijalnog nezadovoljstva u Srbiji na temperaturuama duboko ispod minusa. Od ukupno 1.804 škole u Srbiji potpunom obustavom rada ili skraćenjem časova na 30 minuta štrajkuje 1.427 škola. Ministar prosvete i premijer traže obustavu štrajka, ali prosvetari nastavljaju protest tražeći veće zarade. Istovremeno, u Beogradu protestuje i 750 taksista  tražeći izmene Zakona o autotaksi prevozu i ukidanje akciza na gorivo za taksiste do 300 litara mesečno.

Vlada Srbije i Ministarstvo prosvete spremni su za nastavak razgovora sa predstavnicima sindikata prosvete.

Ministar Žarko Obradović pozvao je sve prosvetne radnike da prekinu štrajk i da se što pre uspostavi nesmetani proces obrazovanja. Vlada je, ipak, morala da popusti pred upornošću štrajkujućih nastavnika.

Pre samo par dana, međutim, premijer Mirko Cvetković izjavio je da novca u državnoj kasi nema i da bi povećanje zarada nastavnicima od 24 odsto dovelo do inflacije od 300 procenata.

Predstavnicima sindikata, međutim, još nije stigao zvaničan poziv vlade za nastavak pregovora. Kako je pre podne izgledao nastavni proces u nekoliko beogradskih srednjih i osnovnih škola zabeležio Radovan Borović:

“Sindikat je doneo odluku da se nastava u školi obustavi na tri dana, a od srede kreće nastava sa skraćenim časovima od 30 minuta. Naravno da nam je cilj da pridobijemo javnost za naše zahteve”, kažu profesori u beogradskoj Prvoj ekonomskoj školi.

Nastavnicima i profesorima u štrajku pridružilo se i 750 taksista taksi-preduzetnika, koji su protestnom vožnjom kroz Beograd stigli do gradske skupštine, s namerom da ukažu na potrebu uvođenja zakonitosti i reda u taksi prevoz i ukidanje akciza na 300 litara goriva mesečno.

Na zahteve za povećanje zarada srpska vlast odgovara lakonski da para nema. Iako se stalno deklaratorno ponavlja da je obrazovanje glavni razvojni pokretač Srbije, prosvetni radnici u proseku zarađuju 320 evra mesečno i imaju najniže plate u regionu.

Siromaštvo nije cunami

No, više od tog podatka javnost iritira bahaćenje vlasti na račun ubogo osiromašnih građana Srbije. Kako ukazuju mnogi komentatori, vrhuška na vlasti uprkos žestokoj ekonomskoj krizi, ima novca da u javnim nabavkama pokrade čitavu milijardu evra godišnje.

Ima para, primerice, i da ministar za životnu sredinu Oliver Dulić raskalašno, iz džepova građana plati 26.000 evra za internet sajt koji normalno košta 26 puta manje; ne nedostaje sredstava ni da vlast iz dzepova građana, ne pitajući ih, uzme milion dolara za isplatu odštete za dičnog srpskog tabadžiju Miladina Kovačevića koji je pretukao američkog studenta; ili da plati odštetu tešku 28 miliona evra izraelskoj firmi za aferu “satelit”.

Novca, razume se, u ekonomskoj krizi ima i za platu od 10 000 evra direktoru “Srbijagasa” Dušanu Bajatoviću; za stotinu pedeset novih radnika koje večiti gubitaš “Železnice Srbije” zapošljava - i to mimo konkursa; za 28 000 beskorisnih činovnika koji ovu zemlju drže u u zagrljaju srednjeazijskog poimanja javne uprave.

A šta tek reći o podatku da je samo tokom prošle godine država od novca građana Srbije isplatila više od tri milijarde dinara na ime finansijskih kazni, penala i naknada štete na osnovu sudskih postupaka koje je izgubila.

Iritirajuće izjave ministra prosvete Žarka Obradovića i premijera Mirka Cvetkovića, kaže za radio Slobodna Evropa Darko Marinković, profesor na MEGATREND univerzitetu, izazvane su snagom protesta prosvetara. Vlast, međutim, nikako ne sme biti iznenađenja protestima prosvetara jer ih je sama izazvala, a ako ovako nastavi, opominje naš sagovornik, svi građani Srbije završiće na kazanima narodnjih kuhinja.

“Vlast se uporno kockala sa granicom ljudske trpeljivosti, onim što se u narodu zove ‘trpilo’, i očigledno da je to počelo da puca, da dolazi do one granice kada ljudi kažu – a šta će mi ovakav život?! Izjavu vlasti – ako damo prosvetarima, tražiće i drugi – ocenjujem kao veoma nekorektnu. Ne daju oni ništa jer to nije njihovo; to je naše, to je nacionalni dohodak, kako se lepo i zove, i pravo je građana da ga i kontrolišu. Pogledajte, to izjavljuju funkcioneri koji su nesporno krivi jer devet godina nisu dozvolili da se uspostavi funkcija državnog revizora koji kontroliše trošenje budžeta. Niko nema pravo da traži da prosvetni radnik vaspitava i uči našu decu za 300 evra mesečne plate, dok s druge strane postoje neshvatljive privilegije; imamo latinoameričku podelu društva na 7-8% svirepo, bezdušno, bogatih i sve ostale koji su manje ili više siromašni.  Pri čemu je jedna stvar očigledna: siromaštvo nije cunami, nije zemljotres koji je pogodio baš nas, pa, eto, trpimo nesreću; siromaštvo, odnosno, bogatstvo ili kvalitetan, dostojanstven život, jeste pitanje sposobnosti vršilaca javne vlasti da na kompetentan način vode državu u korist svih svojih građana”, ocenjuje Marinković.

Preuzeto sa http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija_u_strajkovima/2293192.html

tačno koliko mi treba

i nije me sram

da mu ih izbrojim sve

dinar po dinar.

Više je sramota

pomoćnu radnicu

koja mi ovaj put

oprašta doručak

da se ne bih brukao.

Nema sramote

i dinarčići su pare, lova,

đengi

kako god ih zvali.

Ako neće da uzme,

ja ću ih staviti u džep.

Kažu da je kriza

i kako treba da čekamo

da bi se izvukli.

Kako treba da štedimo,

kako treba da kupujemo domaće.

Ne žive oni ispod proseka.

Ne pitaju se oni

da li će imati za taxi.

Oni samo pričaju

prazne priče

da bi nešto rekli,

da opravdaju svrhu

i bivstvovanje tu.

I tata bi da bude političar,

ali ne može,

nije svima dato.

Kad bih mogao da imam

tako čvrst stomak

da se ne ispovraćam

na svoju debelu laž,

onda bih i ja mogao.