24/6/2007
Nedostižni san o moru

Nisam bio na moru od 2000. Zadnji put sam bio dok su još bile marke, u Sutomoru, krevet sam platio 6DM, i sa 300DM sam ostao 15 dana i nisam se ustezao. Sad nema šanse da odem, jer bih se zadužio i more otplaćivao naredne dve godine, a pošto sam u dugu, to ne dolazi u obzir. Ostaje mi samo da čekam "bolja vermena", jer je more u Srbiji postalo luksuz  za one koji žive od jedne, prosečne plate. Da li možda treba da nađem i drugi posao, radim kao crnac, i ne viđam se sa porodicom, samo da bih otišao na more? Ispada da kukam , ali većina je onih u sličnoj situaciji. Kad je bitno samo da se ima da se jede. Rodi me, majko, srećnog ,pa me baci u koprive...Čime čovek da se bavi u ovoj Srbiji, kad te sama država tera u kriminal. Moraš da utajiš, da prevariš, da radiš na crno, da lažeš, da glumiš, da se prenemažeš. Da li da se obraz baci pod noge, uđe u politiku, uvuče se u bulju, uzvikuju parole i tapše po ramenu, ili možda da se trguje ljudima, prodaje oružje i droga, ubija i krade? A sve to mi pada na pamet samo što sam hteo da odem na jebeno more. Trula država , trule reklame, trule igre na sreću, počeli su da mi trule zubi za koje sam dao pola plate, a pre toga su mi uzeli za zdravstveno i socijalno, detetu mi ne daju da overi knjižicu jer tri slova u nazivu ulice nisu ista, vreme je za jedan Armagedon, smak sveta...Odoh da spavam. Nadam se da neću sanjati more. Ružno bi mi počeo dan.
Objavio Džo u 02:14 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (10) | Pošalji komentar