„23 je interesantan broj, ima u sebi dvojstvo i trojstvo i srećan je onaj koji ume to da iskoristi“. I meni je uvek bio zanimljiv, čak sam svojevremeno hteo da ga istetoviram na ramenu zajedno sa starom lokomotivom, gde bi on bio zapisan na starom pergamentu ispred nje, dok bi iz njenog tela izbijala krila, a iz točkova bi izbijale kandže. Nisam tad imao dovoljno love. Tog 23. aprila sam, slučajno ili namerno, video da se održava književno veče, a pažnju mi je privukla naslovnica knjige na reklami. Radilo se o knjizi pesama Bukovskog, koju sam posedovao, a koju je preveo upravo gost planiran za to veče, pesnik, prevodilac i slikar, Vojo Šindolić. To se nije smelo propustiti, s obzirom da mi se pružila jedinstvena prilika da čujem nešto o beat pesnicima od čoveka koji je, saznaću u toku večeri, itekako imao dodira sa njima. Bio je prijatelj sa Ginzbergom, s kojim je išao na turneju po bivšoj YU, a koji se iznenadio tadašnjim prijemom očekivavši gvozdenu zavesu, pa je u Dubrovniku i napisao pesmu o svom boravku na našim prostorima, a družio se i sa Bukovskim, za koga tvrdi da je, iako je smatran za pijanca i kavgadžiju, u suštini bio vrlo smiren čovek, koji je pisao od 10 uveče do jutra, ispijajući svoje vino ili nekoliko boca piva, a popodne bi išao na konjske trke.

Stigao sam na vreme, sa knjigom pod miškom jer sam očekivao autogram i posvetu, pa sam čak i uspeo da omašim salu, ali sam se na kraju ipak našao na pravom mestu. Nekolicina ljudi, verovatno istinski zaljubljenici, su bili već tu. Bacio sam pogled na izložbu Vojovih prevoda, bio je tu Urlik, Ginzberga, zatim nekoliko knjiga Keruaka, poezija Morisona, Bukovski (Zabilješke starog pokvarenjaka), Mišima, Vojova knjiga pesama...“Šteta što je samo izložba, rado bih posedovao nekolicinu“, pomislio sam, uzdahnuvši. Dosta knjiga je bilo u izdanju splitskog Feral Tribjuna, pa sam pokušavao da se setim da li sam viđao njihova izdanja na beogradskom sajmu knjiga, ali sam kasnije dobio negativan odgovor, ali se to očekuje u dogledno vreme.

Posle kratkog osvrta na bitnike i beat poeziju, Vojo je čitao Ginzberga, Bukovskog (pesmu posvećenu pokojnoj ženi koja je bila skot prema njemu, a koju je on neizmerno voleo, Džejn), a i svoju poeziju, u kojoj sam primetio priličan uticaj bitnika sa kojima se Vojo družio.

Pitao sam ga samo jedno pitanje, iako sam imao nameru da pitam štošta,ali mi se nekako nije dalo. Hteo sam znati za neku njegovu anegdotu sa Bukovskim, a on je ispričao da je Bukovski izuzetno cenio Ginzberga iako je prozivao i napadao bitnike u svojim pesmama i nije mogao da veruje da su „dva najveća pesnika Amerike homoseksualci“.

Dobio sam na kraju svoju posvetu, i to ne samo od njega, već i od voditelja programa, čija je pesma bila na margini (bila je to polovna knjiga koju sam kupio, a u kojoj je čovek ispisao svoju pesmu na margini, i bio je jako iznenađen kad ju je ponovo video).

Ostao mi je snimak, koji se prerano završio zbog baterije i brdo pozitivne energije. Kao i želja da što pre kupim neke od izloženih knjiga.