Bilo je to relativno skoro, kad sam bio na sahrani svog dede, koji je umro u 97 godini života. Obreo sam se po ko zna posle koliko godina u gradiću u Crnoj Gori, koji nisam podnosio jer sam silom prilika tamo vrlo često morao da idem dok sam bio mlad, a znate kad nešto je mladom biću odvratno i kad ga primoravaju na to, onda ta odvratnost ostaje do kraja života. Zadnji put sam tamo bio isto na sahrani moje babe, što znači da je povod bio opet moranje iz poštovanja. Naravno, opet se moralo ići na moje najneomiljenije mesto u čitavom gradiću, groblje. Groblja ionako nisu privlačna, a ovo je još neprivlačnije meni, jer sam umalo pored njega ostavio svoje kosti daleke 1984. Desio se sledeći slučaj-izlazilo se na desetogodišnicu smrti moje tetke, a ljudi iz sela iznad groblja su proširivali put, tako što su minirali veće stene. Čovek koji je trebao da čuva stražu,da neko slučajno ne bi prošao ispod, je otišao da nekom melje žito, i mi smo, naravno, prošli. Ja sam stajao između ujaka i dede kad su počele detonacije, koje su bile tako jake da su, odlično se sećam pošto sam zapamtio taj detalj držanja ruku na ušima, parale uši do granice bola. Posle toga sam pao u nesvest, ali ne od detonacija, već od kamena koji je doleteo odozgo od puta, pogodio me u desnu stranu glave i slomio mi lobanju. Operisan sam 2 puta, gde su mi ugradili deo od plastične mase da nadogradi kost, a doce su me drugi put zamalo ubile ostavivši aparat na licu i progorevši me do kosti. Imao sam jako veliku sreću da sam prošao bez posledica. Ujak nije dao majci da tuži te ljude jer su mu neki od njih bili starinski kumovi, a ja se nisam ništa pitao jer sam bio klinjo.A povod mog pisanija je što sam na dedinoj sahrani konačno video glavnog odgovornog, docu koji je bio organizator miniranja. Pokazan mi je lično. Nisam osetio ništa, ni mržnju , ni gnev, ni ljutnju, ni praštanje. Kao da je crv koji negde mili i to toliko nema veze sa tobom i ne tiče te se hoće li ga neka ptica pojesti.