Bilo je to relativno skoro, kad sam bio na sahrani svog dede, koji je umro u 97 godini života. Obreo sam se po ko zna posle koliko godina u gradiću u Crnoj Gori, koji nisam podnosio jer sam silom prilika tamo vrlo često morao da idem dok sam bio mlad, a znate kad nešto je mladom biću odvratno i kad ga primoravaju na to, onda ta odvratnost ostaje do kraja života. Zadnji put sam tamo bio isto na sahrani moje babe, što znači da je povod bio opet moranje iz poštovanja. Naravno, opet se moralo ići na moje najneomiljenije mesto u čitavom gradiću, groblje. Groblja ionako nisu privlačna, a ovo je još neprivlačnije meni, jer sam umalo pored njega ostavio svoje kosti daleke 1984. Desio se sledeći slučaj-izlazilo se na desetogodišnicu smrti moje tetke, a ljudi iz sela iznad groblja su proširivali put, tako što su minirali veće stene. Čovek koji je trebao da čuva stražu,da neko slučajno ne bi prošao ispod, je otišao da nekom melje žito, i mi smo, naravno, prošli. Ja sam stajao između ujaka i dede kad su počele detonacije, koje su bile tako jake da su, odlično se sećam pošto sam zapamtio taj detalj držanja ruku na ušima, parale uši do granice bola. Posle toga sam pao u nesvest, ali ne od detonacija, već od kamena koji je doleteo odozgo od puta, pogodio me u desnu stranu glave i slomio mi lobanju. Operisan sam 2 puta, gde su mi ugradili deo od plastične mase da nadogradi kost, a doce su me drugi put zamalo ubile ostavivši aparat na licu i progorevši me do kosti. Imao sam jako veliku sreću da sam prošao bez posledica. Ujak nije dao majci da tuži te ljude jer su mu neki od njih bili starinski kumovi, a ja se nisam ništa pitao jer sam bio klinjo.A povod mog pisanija je što sam na dedinoj sahrani konačno video glavnog odgovornog, docu koji je bio organizator miniranja. Pokazan mi je lično. Nisam osetio ništa, ni mržnju , ni gnev, ni ljutnju, ni praštanje. Kao da je crv koji negde mili i to toliko nema veze sa tobom i ne tiče te se hoće li ga neka ptica pojesti.

Stvarno me čudi do koje granice gluposti ljudi mogu ići. Biti pravi bolidi u svojim shvatanjima.  Primer ortodoksne gluposti je iz moje zgrade. Skupština stanara koja ima brilijantne napise, koje kači na oglasnoj tabli, ovaj put je nadmašila sama sebe. Naime, kretenima iz uprave je palo na pamet da zarade pare tako što će dozvoliti postavljanje antene mobilne telefonije na vrh zgrade. Nikad im nije palo na pamet zašto se te sprave postavljaju po brdima bogu iza nogu. Zbog signala da, ali zato što i emituju zračenje. I oni su hteli pare nauštrb zdravlja. Pa da se redom svi počnemo razboljevati od raka i sličnih boleština. Morao sam fotografisati njihov napis kad im akcija nije uspela, i kad su okačili i imena stanara koji nisu hteli potpisati, među njima i naše ime.

Glasalo se.Nisam bio tu za tako bitan i važan događaj našim dragim i milim političarima,a i kad bih bio, zaokružio bih i da i ne ,čisto da mi ne ukradu glas i da im tako pokažem koliko mi se j…za njihov ustav.Stavili su plakat kako su uradili sve i sad samo fali još ustav,pa da nam procvetaju ruže.Plate nam povećajte,kao što sebi povećavate,pa ćemo biti zadovoljni.Da ne preživljavamo, kao do sada.Jeste,ja imam kompjuter,ali da se radi o mojoj plati,kupio bih ga za sto godina.Već mi je majka dala pare za njega.A kako je dobila te pare?Pa tužila se sa svojom firmom, jer su je godinama potkradali za platu.Dobila je posle 10 godina.Toliko o pravnoj državi i vladavini prava.Imam jedno dete,a o drugom ni ne razmišljam,jer mu ne bih mogao obezbediti ni da jede.Zato bi drugovi političari mogli da se zapitaju ko će ih uskoro glasati.Sami  sebe možda.