Pojavio mi se pre neki dan u ofisu jedan od bivših. U stvari nismo nikad bili u vezi. Više mi je posluzio kao lek posle raskida. Tek da opet pokazem sebi da mogu da imam onog koga hocu. Uh, al ovo zvuci prepotentno! Ali, zaista je bilo tako. 

Izašla sam jako povredena iz duuuuge veze. Duge bar za mene. Tri i po godine. I taj me je neko jako povredio. Ali o tome necu sad da pišem.

Elem, ovaj mali se pojavio neposredno posle tog raskida. Sreli smo se na nekom rodendanu kod zajednickih prijatelja. Znala sam da ima devojku. Simpaticnu, pametnu, zgodnu.. a isto tako sam znala da je on sve samo ne njoj veran.

Šta da radim kad namirišem takve tipove odmah?! A i oni vole da se lepe na mene. Kao da mi nešto piše na celu. Tako i ovaj mali. Cuo je da sam slobodna. Da mi se predbracno stanje pretvorilo u dim i pokazao da me moj osecaj nije prevario. S vrata je krenuo da me obasipa komplimentima i paznjom. Ne mogu da kazem da mi nije prijalo. Jeste i te kako. I pustila sam ga. Baš da vidim dokle ce. Šta je naumio.

I dala mu broj telefona. Bezobrazno. Pruzila mu vizitku i rekla: Ako ikad skupiš hrabrost, ti me pozovi.

Krenuo je sa mnom. Da me otprati deo puta. Hahaha! I predložio: Hladno je napolju. Hoćeš do mene na čaj? Malo da se ugrejemo? Sa sve, verovatno dobro uvežbanim osmehom i pogledom koji obara sa nogu. Odolela sam. Mislila sam, ako već ima nameru da me odvuče u krevet, biće to kad ja budem htela i ne to veče. Htela sam da se još trudi, da me još obasipa pažnjom.

Iskreno, u tom periodu mrzela sam muškarce onako kako samo povređena žena može da ih mrzi. Želela sam da nanosim bol koju sam ja osetila. Uh, kako sam samo bila željna osvete!

Nije se javio. Bila sam u pravu. Nije imao hrabrosti. Uplašio se da cu ja od njega tražiti obavezu. A nije shvatio da ja znam za njegovu devojku, Doduše ni ja je nisam pominjala. Rekoh, htela sam da vidim dokle će da ide i koliko je u stvari hrabar.

Nedelju dana kasnije porodila se ta naša zajednicka prijateljica. Njen suprug i moja drugarica su organizovali da se mali i ja opet sretnemo. Dogovorili su zajednicki izlazak. I u jednom momentu nestali. A nas dvoje.. Poljubili smo se par puta i to je bilo to. Posle toga se javljao. Svaki dan. I smišljao kojekakve lazi zašto ne moze da se vidi sa mnom. Ili bi me zvao u jedan po ponoći da dodem kod njega. I tako neke gluposti.

Okoncala sam to. Prestala sam da se javljam. I tu je nastupila pauza od par meseci.

Ponovni kontakt sam inicirala ja. Bila sam kod te prijateljice i pozvala ga. Mali, ja sam ti u komšiluku. Jel još vazi poziv na caj? I te kako je vazio. Par sati kasnije bila sam u taksiju na putu ka kuci. Ocekivao je da cu prespavati kod njega.

Zvao me je. Slao poruke. Lepotice, kad ceš opet da dodeš u naš kraj? I tome slicno. Ignorisala sam ga. Odgovarala sam neodredeno. I onda je prestao.

Videli smo se sledeci put posle više meseci. I on je opet krenuo u akciju misleci valjda, da sam ja zaljubljena u njega. Nije shvatio da od osecanja prema njemu gajim samo neki lagani prezir. Taj put je bio tako pun sebe, tako samouveren, tako arogantan. A mene je to tako jako isprovociralo da sam morala biti bezobrazna. Baš! Rekla sam mu tiho da cuje samo on: Vidi srce, ti si stvarno sladak i privlacan deckic, ali si dobar samo za jednu stvar. Ne bih ni luda bila sa tobom u vezi, Ako te pozelim još koji put, zvacu te!

Nakon nekog vremena poslao mi je sms da mi kaze da je promenio broj telefona. I da ga zovem na taj novi ako budem htela. Nikada ga više nisam pozvala.

Sve se ovo dešavalo pre neke tri godine...

Izašao je poslednji iz ofisa. A onda se vratio i rekao: Lepotice, zakljucaj se, Ima svakakvih manijaka, mozda te neki napadne... Nasmejala sam se i rekla: Da ne bi ti da me napadneš? Idi kuci, molim te.

E sad, ovaj post ispade o njemu, a to mi nije bila namera. Nema veze.