"Hej, mnoge vatre sam ložio,
i mnoge vode zamutio
nošen srećom i zlom."

Ni uz najbolju volju ne mogu se sjetiti koja je godina bila, kad su mi Đoletovi stihovi ostali negdje u podsvijesti...

"I da znaš, tri sam banke potrošio,
a da nisam ni slutio,
da sve to tek prohuji s vihorom,

jednom zauvek..."

i tako je začudno koliko, dok si mlad ne ulaziš u tekstove, čuješ ih a ne slušaš, slušaš ali ne shvaćaš... da je sve već netko prošao prije tebe...

"I vidiš već sam tu, na pola puta - sve je dim!
I fotografije od vremena izbledele.
I vidiš već sam tu, na pola puta, sad mi trebaš ti,
budi vodič moj kroz mutne predele."


I vidiš sad sam tu, na pola puta (u najboljem slučaju) i sad mi trebaš ti (koji mi se ne obraćaš s velikim Ti - muka mi je od persiranja čak i te vrste)...

"Hej, čudne staze do uspeha,
čvrsta vera u drugove,
sve je to varljiva stvar."

...a tko si ti, uz najbolju volju nisam saznala. Paradoksalno, rekao bi netko, znati da si ti taj koga je potreban moj dan, a ne znati ništa više od toga... postoji li od toga više...? Postoji li bezuvjetna potreba za drugom dušom?

"I sad, ako postoji uteha,
ja nisam praštao dugove
i svakom sam vratio isto bar."

Jer priznat ćeš i sam... davno smo tjelesno ostavili u zapećku naše potrebe jednoga za drugim... i to je to VIŠE... koje ne znaš obrazložiti samo znaš da postoji. VIŠE.

"Hej, sada znam gde sam grešio
i gde sam, na žalost, bio gad,
a gde, na žalost, ne."

A zahtjeva li VIŠE i od nas više? ... bojim se da da.

"I da znaš, sve sam rebuse rešio,
ali ipak se ponekad
još zaletim na vetrenjače.

I vidiš već sam tu, na pola puta - sve je dim!
I fotografije od vremena izbledele.
I vidiš već sam tu, na pola puta, sad mi trebaš ti,
budi vodič moj kroz mutne predele."

Prosto - jednostavno... ili ipak ne...? Jer ja se ipak ponekad, još zaletim na vjetrenjače...

Elfrida Matuč-Mahulja/Krk