u deset ću leći
i tad me ne pitaj ništa
samo pokloni mi
mrak
a u njemu osmijeh
lak
onaj s početka priče
o nama
u deset ću leći
slušat ću tvoj televizor
kroz zidove
možda se vratiti
u neka prošla vremena
a možda glavu uvući
pod jastuk
da ga ne čujem
i vjerojatno ću zaspati
prije nego mi se pridružiš
a ujutro kad se probudim
zadovoljno ću se protegnuti
i sama popiti
prvu jutarnju kavu u tišini
koja mi sve više odgovara.
Elfrida Matuč-Mahulja/Krk
