Rešila sam da uzmem slobodan dan i učinim nešto za sebe, nešto što će me oraspoložiti, osvežiti, napuniti mi baterije.

Ustala sam oko 6am, stala na ogledalo tako sveže probuđena, raščupana, nateklih očiju i tamnih podočnjaka. Prva misao: panta rei, praćena gomilom drugih opominjućih izreka na moj račun. Loš početak, hajde ponovo.

7am, vruć tuš i mirišljave kremice, turska kafa dok napolju pada sneg. Motam kosu na viklere, u pozadini Norah Jones peva "Shoot the moon". Uhvatila sam svoj pogled u ogledalu, i prve suze su se skotrljale niz obraze. Zašto, ne znam.

Treća sreća. 8am. Večita ženska dilema: šta obući!? Oblačim svoju novu košulju i shvatam da sam već stigla da je iscepam na rukavu. Čista košulja završava na podu, a ja u jednom od par džempera koje i inače vučem svakodnevno. Po čemu je onda današnji dan drugačiji?

9am. Sela sam i zapalila cigaretu. Sad sam već ozbiljno zamišljena: da li čovek može da zaboravi kako se pravi pauza, kako se izlazi iz rutine, da li ja zaista ne umem više ništa da radim sem da radim?

Zašto ne uzmem nešto da čitam? Na podu pored kreveta tužno se žuti stari primerak Gogoljevih "Mrtvih duša" i nov šareni reklamni papirić u njemu, koji označava dokle sam stigla sa čitanjem. Stotinak od 200 i nešto strana sa leve strane papirića. I tako već mesec dana. Odustala sam od čitanja, obukla se toplo i izašla iz kuće oko 11am, prošetala malo po kraju i zaputila se u shoping.

2pm, otključavam ulazna vrata, držeći u rukama nekoliko kesa sa novostečenim stvarčicama. Sedam za sto, podgrejan ručak od juče ućutkava moj već izgladneli želudac. Ustajem od stola i sa osmehom krećem da raspakujem stvari koje sam donela. Toliko kesa, i svega i svačega u njima: ovo ću majci, ono ocu, ono je za baku, a ovo za tetku, bratu i sestri ipak najbolje, razume se.

Raspakujem tako i slažem po nerazmeštenom krevetu (jutros sam odlučila da dopustim sebi malo nereda). Toliko kesa, svega i svačega u njima, za svakoga po nešto, a za mene ništa. Javlja se maleni glasić u mojoj glavi: "ti uživaš u poklanjanju, a tebi sad ionako ništa nije neophodno, inače bi to već nabavila do sad. Tebi ne treba posebna prilika da kupiš nešto za sebe, ti to radiš onda kad ti je potrebno."

Glasić u glavi nastavlja dalje: "Sad idu praznici, dobro je da si na vreme kupila poklone, eto - jedna obaveza manje. Uh, kad smo već kod toga, nisi dovršila onu prezentaciju za sledeću nedelju! Hajde, brže počinji, za vikend ćeš imati drugih obaveza, nećeš stići!"

Ostavljam stvari razbacane na krevetu, sedam za kompjuter sa novom šoljom toplog napitka, ovog puta čaja, i počinjem da radim. Kroz glavu mi prolaze reči od jutros, "panta rei". Tačno tako, sve teče, pa i ovaj moj dan. Sneg je usporio tempo, a ja se ubacila u brzinu. Pauza je za one koji umeju da je naprave, očigledno.