3.5.2011 - CRNO SUNCE

Misao sama dolazi, nepozvana kao i uvek. Okrećem glavu ka prozoru, kao da razgovaram sa nekim čiji pronicljiv pogled mi smeta. Postala sam ćutolog u zadnje vreme. A možda nikada zapravo nisam ni rekla ono što mi je stvarno na pameti.

Volela bih da se nađe neko dovoljno uporan da to istera iz mene. Neko dovoljno nesebičan. Uzalud se zavaravam; čovek XXI veka je egocentričan iznad svega. A morate priznati, patetično je konstantno razgovarati sa drvećem i životinjama.

Šta mi ostaje, onda? Držati sve u sebi, kao i do sada? Moji um i telo su udruženim snagama pokrenuli revoluciju koja me razara. Ulice su rasturene, u plamenu, mrtvi u raznim fazama raspadanja ukrašavaju ćoškove, a šume se polako pune mutiranim zverkama. Nigde nije bezbedno osim na najvišim planinama. Znate li kako izgleda planina Roraima u Venecueli? Ima jedna slična u meni. Tamo bežim kad hoću da se sklonim od svih.

Nije prijatno odozgo posmatrati sav onaj pomor, čak i kad zapadnem u meditativno stanje. Iako je malo poražavajuće priznati tako nešto, najčešće sam bila žrtva sticaja okolnosti. Pa ipak, nikada nisam mogla da ignorišem šta se dešava na mom Disksvetu, iako Zemljanima često tako deluje. Ali koga briga za njihovo mišljenje? Svakodnevno mi dokazuju da su njihovi argumenti stabilni i sadržajni kao najlonska kesa (koju vetar uporno baca pravo na moju facu). A bit annoying, don't you think?

Ne, ne pokušavam da se uzdignem iznad drugih, niti tvrdim da već jesam na tom položaju. Svako ima svoj svet koji treba da neguje, usavršava i dopušta međusobnu interakciju sa drugima. Međutim, suočila sam se sa neprijatnom činjenicom da moj svet i nije baš uobičajen, do te mere da ga je teško opisati na nama poznatom jeziku. Bog zna (Viša Sila, Posmatrač, kako god) koliko puta i na koje sve načine sam se trudila da to podelim sa drugima. Možda se nisam trudila dovoljno. Možda imam pogrešan pristup. A možda sam prosto jedna od onih koji se rode, žive i umru a da niko ne uspe da ih razume. Negde iz prikrajka Večnosti čujem njihov šapat: prestani da se trudiš.

Znam šta to znači. Sigurno nije "digni ruke od svega i postani beživotni kamen pod maskom živahne persone". Nisam od onih koji odustaju, o ma kom obliku postojanja da se radi. Ovde je u pitanju promena ugla posmatranja situacije, a na raspolaganju mi je i ostao samo taj jedan ugao, koji podrazumeva mnogo odricanja, ali ne i odustajanje od sopstvene suštine.

Šta, mislite da ću da taj alternativni način funkcionisanja da verbalno pojednostavim, ovde ili bilo gde drugde? Nema potrebe. Zašto bi to vas uopše interesovalo? Stvari koje su meni od životnog značaja sigurno neću servirati kao bilo čiju razonodu. Iz bogatog ličnog iskustva znam da niko to ne bi shvatio, a ni prihvatio kako dolikuje. Prema tome, dovoljno je da se zabavite sa učinkom. Zabaviti se - to i jeste svačija najveća želja, zar ne?

Da, razočarana sam u čovečanstvo. Nisam jedina, prema tome taj podatak uopšte i nije šokantan.
Give me 69 years,
another season in this Hell
It's all sex and death
as far as I can tell;
Like Prometheus we are bound,
chained to this rock
of a Brave New World,
our God-forsaken lot.
To je sve što treba da znate, ako se već upuštate u neka apstraktna razmišljanja.

Radujte se, biće izmišljeno još mnogo, mnogo novih načina da se zabavite. Većina njih će biti modifikovane verzije drevnih, ali koga je to briga?
Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja!

O meni

...svici u mračnom hodniku


Poslednje objavljeno
Meni

Prijatelji
Linkovi

    Post 2 od 14
    Prethodna strana | Sledeća strana