Hold Me When I'm Gone

       On mi se smeška, kao da ne zna koliko me boli.
       Svojim blistavim licem, daruje osmeh mojim tužnim očima, širi njihove zenice, boji ih srebrnom bojom. Volim ga. A tebe volim još više, Jedini.
       Nema te, i već dvadeset peti Prvi Prolećni Uštap provodim bez tebe. Znaš li kako izgleda kada malo detence ustane iz kreveta, naizgled bez razloga, izađe na terasu u sred noći, i gleda u Mesec, a ni samo ne zna zašto? Ne znaš, Voljeni. Niko živ ne zna.
        Sveci i Anđeli me lažu u nedogled. Znaju da prozirem kroz te utešne laži, ali ipak lažu, da umire uragan u mojoj duši. Možda za moje dobro, a možda samo za tvoje, a možda... možda za oboje. "Sve u svoje vreme", kaže mi Mihael. Njemu tek ne verujem.
       Ne znaš koliko puta sam usnila tvoje plave oči, tvoju meku kosu, tvoje ruke koje miluju moje obraze. Tvoje usne koje se smeše bezvremenom svetlošću. Tvoj dah koji zaustavlja moje suze. Tvoje telo koje pravi oslonac za moje, i zajedno čine simbiozu tako fenomenalnu da se ne sme ni u kakvim poetskim analima spomenuti. Jer ljudi, kada nešto fascinantno saznaju, teže da to rasplinu i unište samo zarad sopstvene razonode. Voljeni, mi nismo ničija razonoda. Ti i ja smo svet za sebe, daleko od njih, a ipak, uronjeni u njihovu kolotečinu, sakriveni od njihovih pohotnih pogleda. Sakrij me u svom naručju, to je sve što želim.
        Mesec mi se noćas opet smeje. Daje mi nadu po ko zna koji put, bajkovitu i transparentnu, ali ipak je nada; i pratim je, kao što slep čovek prati svetlost koju nazire u tami, misleći da je blizu da progleda. Boli me sve. Ne mogu da spavam. Trebaš mi, pile moje, toplino moja neugasiva. Zovem te "pile" iako znam da u tebi čuči strašna zver - strašna za sve ostale, ali Zaštitnik za mene.
        Ne mogu više. Moje telo nije spremno, ali duša jeste, i mogu da preokrenem Svet naglavce samo da ti ukažem na put do sebe. Znam da sam ti potrebna. Sam si, tamo negde, ogrnut hladnim noćima i pustim jutrima, koračaš sam put sunca kroz dane koji jedno te isto donose, isprazni u svojoj površnosti. Boli te razočarenje u lepotu, u smisao iza lepote. Bole te ruke svikle na grube površine svakodnevnice. Vazduh bez mirisa te žulja u malom mozgu, dodiri bez osećanja te vređaju koliko te uzbuđuju. I mene boli dok tebe boli.
        Jesam li osuđena na još jedan život bez tebe? Da te ni ovog puta ne pronađem, ne bih mogla da podnesem. Raščiniće me vreme, jer prastare duše odlučuju same za sebe, ne birajući sredstva. Samo će Mesec oplakivati tu nemu sudbinu dvoje koji se nisu našli i nisu ispunili jedno drugo, uskrativši ovom Svetu egzistencijalnu svrhu, oskrnavljujući smisao života kao pozorišnu predstavu propraćenu zviždanjem.
        Meseče, moj prvobitni prijatelju, moja majko i sestro, obasjaj noćas njegovo lice i podari mu miran san, iako je daleko od mene, i pomozi mu da voli, da bude voljen, da oseti radost življenja, bez obzira što mu tu radost neću pružiti ja... Meseče, ne gledaj me tako pokroviteljski jer time vređaš moju samoću; tu sam da mu poželim sve što nemam, i biću srećna nadajući se da bar jedno od nas dvoje živi svoj san... Kad nam već nije zajednički namenjen...