Danima te pretacm iz sna u san, iz jedne misli u drugu, iz jednog greha u drugi, iz jedne zelje u drugu, iz pozude u pohotu, iz stvarnosti u fantaziju, iz fantazije u apsolutnu iluziju u kojoj mi klizis niz vrat jezikom, kao kapi vode previse lenje da bi se slile do brade i nestale negde u prostoru.
Nocima te pretacem iz sebe u sebe, nikada dovoljno zadovoljena, nikada dovoljno ispunjena tobom, tako mocnim dok nada mnom bdis, duboko usecen u meni i posmatras me kako se koprcam u snu pokusavajuci da ucinim te stvarnim. Iznudjujem iz sebe uzdah i gubim te u njemu pokusavajuci ne da cujem, vec da osetim slast na jeziku dok izgovaram ti nesvesno ime u apsolutnoj ekstazi sudara nasih haoticnosti.
Pokusavam da pretocim sebe u tebe, da se i ja usecem u tvoj zagrljaj isto kao i ti u moje bokove svojim karlicnim kostima, da ti postanem hemikalija bez koje neces moci da prezivis dvadesetcetiri casa.
A onda odustanem.
Povucem se i prepustim svojim pretakanjima jer nemam prava da te ucinim ovisnikom jednog ovako, savrsenog greha...