Danima te pretacm iz sna u san, iz jedne misli u drugu, iz jednog greha u drugi, iz jedne zelje u drugu, iz pozude u pohotu, iz stvarnosti u fantaziju, iz fantazije u apsolutnu iluziju u kojoj mi klizis niz vrat jezikom, kao kapi vode previse lenje da bi se slile do brade i nestale negde u prostoru.
Nocima te pretacem iz sebe u sebe, nikada dovoljno zadovoljena, nikada dovoljno ispunjena tobom, tako mocnim dok nada mnom bdis, duboko usecen u meni i posmatras me kako se koprcam u snu pokusavajuci da ucinim te stvarnim. Iznudjujem iz sebe uzdah i gubim te u njemu pokusavajuci ne da cujem, vec da osetim slast na jeziku dok izgovaram ti nesvesno ime u apsolutnoj ekstazi sudara nasih haoticnosti.
Pokusavam da pretocim sebe u tebe, da se i ja usecem u tvoj zagrljaj isto kao i ti u moje bokove svojim karlicnim kostima, da ti postanem hemikalija bez koje neces moci da prezivis dvadesetcetiri casa.
A onda odustanem.
Povucem se i prepustim svojim pretakanjima jer nemam prava da te ucinim ovisnikom jednog ovako, savrsenog greha...

Ima nešto fantastično, nepodnošljivo erotično u šarenim, providnim tkaninama dalekog istoka, u teškim mirisima štapića raznih aroma koji uvlače se u nozdrve i golicaju maštu, potstiču adrenalin da zavapi za izbacivanjem; ima nešto apsolutno neodoljivo u haremima i samoj pomisli da si deo nečeg tako erotičnog, da dozvoliš da te ljubomora izjede i istruli te iznutra kao sujeta, a ne mozeš da se otrgneš slasti koju taj zivot nudi.
Ima nešto specijalno u vezi išaranih delova tela koji nude se i zavode igrom i raznim, satima utrljavanim, uljima, kazu neki - neprevazidjenim afrodizijacima čiji se recepti ljubomono čuvaju.
Ima nečega u pesku, osim škorpiona, što čini čula izoštrenim poput hiruških sečiva; sama pomisao stapanja dva tela u vrelom pesku, je previše uzbudjujuća da bi se često koristila.
Mislim, da sam ja nekada bila zena iz harema.
Ne prva.
Niti poslednja.
Jedne noći sam ti igrala, a ti si me posmatrao kao bahati sultan kome je monoton svaki već toliko puta vidjeni pokret. Čitala sam ti dosadu u očima i tragala za tračkom pozude, ali nisam je pronalazila. Sve dok nisam pokrete kukovima dovela do neverovatnog usporenja. Osetila sam na sebi tvoj pogled u svoj tezini pozornosti. Oblizao si usne i ja sam ti uhvatila misao u kojoj osećaš kako te tim sporim pokretima kukova, uvlačim u sebe iznova i iznova.
A onda si zazmurio i pruzio ruke kao znak da me zeliš medj‚svojom svilom i kadifom.
Bezobrazno sam ti prišla i šapnula, da izbaciš sve.
I uzmeš me baš tu.
Na šarenim jastucima po kojima se nijedna nije izvijala pre mene. Biću još jedna u masi. Ali ipak posebna.
Previše uzbudjen da bi razmisljao šta ćes pronaći pod mojim naslagama svile, obuhvatio si me oko struka i polozio na paperje sakupljeno teškim brokatima. Primila sam te u sebe nestrpljiva da postanem ona Jedna, o kojoj ćeš razmišljati danima. Uhvatila sam te u klopku strasti koju sam brizno krila.
A onda sam, kao čas pre toga u igri, usporila pokrete kukovima i izbrisala ti taj nadmeni osmeh na usnama. Postao si moja igračka. A ja tvoja potreba.

Uvijena u esarpu tisine, stojim na vetru i cekam, da je odnese.
Vidim te u daljini kako stojis mirno i posmatras me, previse umoran da dodjes do mene i iscupas mi sa usana reci koje mole da budu izrecene.
Cutim.
Opet u glavi pevusim, " na kojem boku spavas, pomislim", i ukradem te Javi. I odvucem u San.
Cudno je to skroviste u kojem se mesecima sastajemo, a jos otkriveni nismo.
Mnogi bi dali citava bogatstva samo da mogu jedan trenutak da virnu u moj san i otkriju esenciju strasti koja se tamo skriva.
Spavam.
Usporeno disem.
Osecam kako se priblizavas i toplina krece da se razvlaci po telu.
Svesna da izvijam kukove, ne mogu da kontrolisem refleksnu reakciju na osecaj kojim reagujem na tebe.
A ti i dalje cutis.
Pruzas ruku i skidas esarpu sa moje nagosti.
Ogoljena stojim pred tobom i pricam ti, sve ono sto zelis da cujes, a znas da izjedace te danima.
Spustas se na kolena i stavljas mi desni obraz na stomak, dok obema rukama mi grlis bokove.
Lice mi se vlazi.
Klizi suza ka usnama.
I ti meni nedostajes....

Znas li? ...

Vec si navikao da nestajem kao kamen u vodi. I ja to znam.
Jedina razlika izmedju mog i tvog " neznanja i znanja" je ta, sto ti ne znas, da ja ne nestajem. Samo se sakrijem ispod bistre povrsine i uzivam u tisini koju pruza gubljenje iz vidokruga i dometa.
smori me ponekad emocija koja pokulja iz mene i uzburka mi sve nerve, pokrene me, a onda me obori i ludacki legne preko mene kao napaljeni kecher, zheljan paznje publike.
Nisam vise u slozi sa emocijama.Izrabljuju me, umaraju, gone kao pravi vaskrsnuti gonici robova. Ispijaju me i oduzimaju mi prekopotrebnu energiju koju sam pokusala svojim nestajanjem, da akumuliram. Ne vredi...
Ispod povrsine, pojavis se ti. Cutis i samo me prigrlis jer znas, da taj zagrljaj je sve sto mi treba da se rehabilitujem od brzine zivota i tempa koji mi se namece. A onda mi glava klone na tvoju ruku i pozelim da tako, zajedno pobegnemo jos dublje, mozda do samog dna koje ukrasavaju divni korali duginih boja i sarene zivotinjice koje ne haju za nas. Pozelim da se ucaurimo negde i tako zagrljeni jednostavno odcutimo jedan ceo vek, a onda izadjemo slobodni, rasirenih ruku i krenemo u dugu setnju prepletenih prstiju.
Nocu mi je posebno tesko, kada dodjem premorena, vec pomalo i ruinirana od mnostva ljudi koji zele deo mog vremena i preplicu se, kradu ga, otimaju grubo ne razmisljajuci da li ga imam dovoljno i da li mi skode. Dodjem i sednem, potrazim te pogledom, ali ne prica mi se. Samo mi se cuti. Tako bas, tu i tako bas, sa tobom. Ali te nema. Ili ako si tu, zeljan si moje reci. To razumem, reci umeju da nadomeste fizicku razdvojenost. Ali samo kada smo odmornog uma.
I onda legnem, sklapanjem ociju kupim ulaznicu za San zimske noci.
I cutim.
I sanjam kako tonemo zagrljeni.
Kako me pod povrsinom vode okreces prema sebi dok more zajedljivo pokusava da ukrade nijansu tvoga oka. Privlacis me lagano i ljubis ignorisuci strah u mojim ocima da ako razdvojim usne udavicemo se. Shvatam da smo u snu, sasvim sigurnoj sredini za nas dvoje i da mozemo da se ljubimo i pricamo i smejemo se. bezbriznost se uvlaci u moju podsvest. bezbriznost sa kojom cu se probuditi i shvatiti da nisam sirena, a ti nisi Posejdon.
Igram oko tebe, uvijam se kao dete zeljno paznje, mazim se uz tvoja ledja, ali ne ispustam ti ruke.
A onda odjednom pocinje bura...i izbacuje nas na povrsinu koja nudi borbu sivih nijansi sa crnilom neba i zastrasujucu moc vode koja zeli iz sebe da izbaci dva uljeza...
Zavrsavamo na nekoj obali stvorenoj od stena. Hodamo bosi i krvarimo, ali ne stajemo. I ne pricamo.
Oboje se nadamo da je sa druge strane ostrva, pescana plaza sa palmama koje ce nas sakriti od radoznalih preletaca. Skoro smo stigli do samog vrha koji oznacava polovinu ostrva, a ja se budim reskim zvukom sms-a...
Nisi ti...poruka je od telekoma.
"Broj koji ste zvali, ponovo je dostupan" ...

Cediš mi misli svojim postojanjem.. 
Nezamisliv, a tako poznat, kliziš mi kroz san. 
Okreceš lagano.
Gledaš me.
Prstima prelaziš preko usana.
Dišeš me..
Uzimaš me usnama.
Prenosis u drugu dimenziju.
Lagano.
Topiš me.
Uzivaš u mojoj transformaciji koja te je samo na tren iznenadila. Jedna ruka na potijku. Druga škripi noktima niz ledja. Ječim. Molim. Volim.
Drziš mi glavu desnom rukom i bahato ispituješ jezikom svaku kvrzicu.
Probaš me.
Mljackaš.
Odvodiš u neke toplije krajeve i uzimaš na pesku.
Grebe me.
Duboko dišeš. Čujem te. Šapni mi.
Gde idemo sada?
Moli me...
Ma ne!
Ogromna praznina, odjednom ispunjena.
Do kraja.
Jednim naglim pokretom kukova.
Zarobljen medju mojim butinama, tiho nastavljaš da pričaš mi, započetu priču o izgubljenim ljubavnicima.
A napolju pada sneg...

Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak u kome podizem ruke i privlacim tvoju glavu mojim usnama. Onaj trenutak u kome moje nadlaktice nezno dodiruju tvoja ramena, a tebi se cini da si u celicnom stisku celog zivota trazenom.
Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak kada usne budu sasvim blizu i bas tog jednog trenutka upoznajes nekog kroz miris i toplinu daha.  Onaj trenutak u kome se sa savijenim vratom, sva bliskost slije u tebe, kroz jedan cini se, sasvim obican poljubac.
Bojim se da sam zaboravila kako izgleda onaj trenutak u kome osetim tople dlanove na svojim ledjima; dlanove zeljne moga tela i svih ambrozija od kojih je satkano to telo, zeljno jednog takvog dodira, ali uplaseno. Bojim se odstupicu unazad kada pokusas da me obuhvatis pogledom iz koga izlitace vile i vilenjaci s jasnim naredjenjem da mi osmehom ozare lice.
Bojim se necu znati zazmuriti onog trenutka kada skines i poslednji deo odece sa moga tela, toliko skrivanog od sopstvenog mi pogleda, da mu oblik vise ne prepoznajem. Jos ga se secam iz perioda jedne ljubavi pre tebe, kada bilo je meko, toplo i podatno, savrseno glatko i mirisno. Sa zavrsetkom te ljubavi i moja ogoljenost je bila zavrsena. Pod naslagama materijala, u svojim fantazijama oblikovala sam se po potrebi i zelji vodjenoj datim trenutkom i iznudjenim recima.
Bojim se neces prepoznati na meni sve ono u sta si se zaljubio. Strasna je misao koja vergla podsvest i grebe je svojom mogucnoscu da bude ostvarena i pretocena u jedno razocarenje, sasvim neocekivano, bolno razocarenje u samog sebe i svoje procene.
Bojim se da moja nesavrsenost ne pokvati zamisljeni trenutak, toliko cekani i pazljivo birani onim istancanim sedmim culima, intuicijama i osecajima koji zasvrbe dlanove i zaznoje ih bez ikakvog poznatog razloga. Bojim se da sva moja senzibilnost godinama skrivana i upornim vezbama do savrsenosti istrenirana da se ne oda ni pred najopasnijim neprijateljima, dovoljno neznih usana i pitomih pogleda da zavaraju naivnost koja cuci u dnu moje sustine.
Bojim se pohabacu reci pre vremena i necu ti dovoljno jasno staviti do znanja koliko te volim i koliko je svaka bora nevazna. Strah mi blokira visprenost misli i iskrenost osecanja, jer previse puta sam gresila. A greske sebi ne prastam.
Bojim se uplasicu te svojom prisnoscu sa tvojim rukama i dehidriranoscu za tvojim usnama, izgladneloscu za tvojim jezikom koga vec u sebi imam. Divnog i glatkog, satima zna da ispituje sve neravnine na stomaku i divi se glatkoci ledja. Nakrivicu glavu, bojim se, na pogresnu stranu i neka senka proslosti ce mi preleteti preko trepavica koje propustice suzu dugo skrivanih emocija kojih, bojim se, nisi svestan.
Bojim se bice lose vreme i zagusljiva noc ispunjena izduvnim gasovima uzurbanih vozaca, bice guzva i haoticna atmosfera praznika. Bojim se izgubices trenutak u kome ti ocima govorim koliko te volim. I pregazice ga masa, brojnost izandjanih djonova...

Nemas inspiracije?
Zato ne pises?
Kako ti moze nestati inspiracija kada imas mene u mislima?
Dovoljno je samo, kao veceras, zatvoriti oci i premestiti se kod tebe u krilo. Dovoljno je osetiti tvoje ruke na ledjima kako prelaze preko prsljenova i idu ka vratu u potrazi za toplim delom ispod kose. Dovoljno je samo nasloniti glavu unazad i osetiti tvoje ruke na grudima, nezne ali cvrste, kako ispituju najezenu kozu i otvrdnuce centra zadovoljstva. Dovoljno je samo izvijati se na tebi, a onda se lagano okrenuti i zgrciti se oko tebe. 
Tvoj pogled sam menja boju, ne i postojanost.
Ulovljen u mojim zenicama koje naizmenicno se sire i skupljaju od nepodnosljivog zadovoljstva, dopustas mi da se igram, da samu sebe dovodim do kraja sveta i nazad. Dopustas mi da osecam dinamicnost prilepljenih  kukova, uzivajuci u tezini moga tela. Ritam ti odgovara. A onda krece ubrzanje.
Agonija i ekstaza - razmisljas dok osecas nabubrelost moga tela.
I tek kada osetis prvu kontrakciju emocija, privlacis mi glavu i ljubis...
...pijes izlucevinu endorfina, slatkastu i obilnu dok ja pokusavam da ti sapnem da te beskrajno volim...
Napolju grmi, a ja sam zgrcena na tebi, tako neobicno sigurna.

Dodjes niodkuda pravo u moj san i sludis me tim svojim modrim ocima. Posmatras me sa distance i teras da ti prilazim sve blize dok neprimetno odmacinjes se da bi odrzavao distancu. Toliko si dugo cekao i sada zelis da molim; da molim da te dodirnem i shvatim da sanjam, da molim da prestanes tako prodorno da me gledas da ne bih prosaputala ime tvoje, da molim da me zagrlis i slijes u mene jednim poljupcem, svu potrebu nocima obuzdavanu raznim metodama. Zelis da vidis koliko mi je stalo, kolika je moja zelja, koliko je jaka moja potreba, koliko moci ima u jednoj jedinoj reci koju znas da cu osloboditi.
" Dodji" ...
I ti prilazis, bez osmeha i dalje zadrzavajuci onaj modri pogled koji utrobu mi para svojom upornoscu. Mirises na planinski vazduh visokih nadmorskih visina i tek mrva mediteranskog cempresa se provlaci.
A onda odjednom, podizes ruku i pokusavas da mi dotaknes lice, kao da zelis da se uveris da sam zaista tu pred tobom, a ne u snu. Pokret savrseno smiren koji cupa mi zenice iz oka i ja osecam kako mi suze same klize jer shvatices da te samo sanjam.
Jos jedna noc.
Ali ovog puta drugacija.
Bolnija od svih onih noci u kojima sam samo budna mastala.
Budim se kao iz anestezije, pokusavam da razbistrim glavu fokusiranjem zelene tacke na plafonjeri. Olovno teske ruke ne slusaju komandu da se pokrenu i obrisu tragove neminovnog svrsetka sna.
Nisam te dotakla.
Okrecem se na desni bok i zauzimam pozu fetusa, ne bih li pronasla malo sigurnosti koja crpi se iz udobnosti. Cujem vetar kako divlja i dozvoljavam tananom zraku sunca da padne mi na donju usnu.
Oblizujem se i osecam energiju kako se vraca. Vlazna usna i topli zrak sunca - kombinacija koja opisuje tvoj palac na mojoj usni, dok nezno pokusavas da razdvojis mi usne. Kradem smesak isrcpljenom duhu, i protezem se osecajucu trbusne misice kako se napokon opustaju.
Grcc je prosao.
Budna sam skroz.
Toplo je ispod pokrivaca. Koza mi je vrela i ja se otkrivam.
Ko te je pustio u sobu?
Prva reakcija je Pokriti se. Ali ne. Sada se modre oci smeskaju.
Leva ruka klizi izmedju butina.
I ja se prepustam svojim duhovima...
Ipak je jutro dobro...
Stigla ti je sms poruka.
Javi se...