Gledam ovu reklamu za VIP blog kao da mi se smeje.
Prihvatam promene sasvim dobro, ali tamo se nikako nisam snasla. Ne kapiram vise ni CIJE je ovo ni CIJE je ono, ne kapiram ni potrebu za VIP pozivnicama niti za degradiranjem onih koje nema niko da pozove jer po slobodnoj proceni NAS blogera, oni nisu dovoljno pisci a MI jesmo...
Nista ti tu meni nije jasno.
Napisala sam jedan post tamo ( valjda ) i bila ponosna jer sam uspela da ga objavim.
Onda sam napisala mnogo dobar post i sacuvala u draftu koji je prazan.
Nema svih onih misli refleksno rasutih po monitoru, koje su cinile ( po mojoj proceni ) jedan dobar post. Jedan deo mene kao poklon Vama. Jedan trenutak ukraden od vecnosti koja tako marljivo brise trenutke. Jedna emocija zarobljena verdanom ili tahomom, ne znam tacno. Jedno priznanje svima koji nemaju hrabrosti da priznaju i jedno saopstenje svima koji su dovoljno sarkasticni da ne veruju. Jedna istina. Crno na belo. Zauvek misteriozno izgubljena iz VIP drafta.
I besna sam zbog toga.
Oduvek su me nervirale te tehnicke nesavrsenosti koje u kombinaciji sa mojim hidrogenom jednostavno unistavaju moju dobru volju da se ogolim pred ocima svih onih koji zedni za tudjim sokovima zivota, pomno prate pokrete mojih prstiju.
I rastuzi me gubitak jedne moje zelje da stavim do znanja nekome ko nikada nece ni doci u ovaj matrix da sam mislila, pricala, odavala tajne i bliskosti koje ja nosim na ledjim i tvrdoglavo kao mazga pratim ga u stopu putevima neostvarenosti sa svim karakteristikama verne keruse. Neko bi to jednostavnije kazao Patetika, ali ja to zovem Ljubav.

Zato volim ovu jednostavnost Ovde.
Svo sarenilo bazirano na crvenilu koje mi je tako blisko. Koje me podseca na onaj dan kada sam se osecala kao izbeglica sa MoGaMiBloga u nekom drugom matrixu u kome ne postuju poklonjene delove duse i Proslosti...