Nedelja.
Jutro.
Ulazim u pekaru da kupim dorucak.
Nema dovoljno napravljenih krosan sendvica pa moram da sacekam pola minuta, kazu.
Nema problema, ne zurim.
Iza mene tip, prica relefonom.
" Pa nisam mogao maco, da te zovem ranije. Nedelja je."
Smeska se, necista posla skroz.
Prepoznajem svoje razgovore po cudnim mestima. Znate ona mesta koja vam daju alibi da ste medju ljudima, a ne pravdaju zauzetost linije. Ne govori tiho jer je siguran da nikoga ne zanima njegova gresnost.
Ne zanima ni mene, majke mi.
Samo ton kojim prica namece se mom sluhu i alarmira.
Skoro da mi dodje da mu kazem da malo samo utihne.
Moze neko cuti da voli nedozvoljeno.
Za ljubav je potrebna dozvola u danasnje vreme!
I to dozvola od slucajnih prolaznika, prvih komsija i dokonih komsiNki, dalekih rodjaka koje nismo videli minimum deset godina, povrsnih prijatelja i bliskih poznanika, poslodavaca, prodavaca, konobara i cigana sto peru stakla na semaforima!
Nije to sala!
Najstroze zabranjeno voleti bez buducnosti.
Zabranjeno....
Nedozvoljeno...
Sramno...i besramno.
Tjah....
On i dalje prica.
Ja i dalje cekam kroasane i slusam.
Ne zelim, ali to je jace od mene.
" Jesi procitala mail?"
Smejem se...
E brate...pozuri zeni da odneses dorucak dok je vruc...