Postoje tacno periodi u kojima svi kukumavce nesto. Da li je to ljubav ili nesanica, da li je alergija ili letargicnost, nije vazno - vazno je da se kuka.
Svak put kad sam i ja iskukumavcila ( uvek je ljubav u pitanju) u vidu posta, to je bila izmisljena prica.
Doci ovde i kukati?
Nepoznatim ljudima?
Kukati?
Kukati - koren reci za Kukavica?
( KeZzzzzz:D )
Citam dalje, umorni su ljudi, usamljeni, neispunjeni onim cime ispunjavaju dan.
I opet se zale, izbacuju iz sebe visak negativnih emocija, cede sokove zalosti koja ih pritiska, traze razumevanje u tudjim ocima, prihvataju lazne osmehe i lazna prijateljstva, odbacuju cak i pokusaj istine koji se drzne da penetrira do njihovog razuma, ne zele snagu da im padne sa nebesa i izdigne ih iznad problema - dobro im je bas tako, bas tu i bas sa takvim tegobama koje cine da im neko nepoznat uputi neku neznu rec u vidu komentara...
Zar ne?
Ili sam ja totalno pogresno sve shvatila !
Zar nije lepse da sednete za komp kada je sve dobro i valjano, zar nije lepse napisati nesto pozitivno i istinito?
Naravno da nije - u cemu je caka?
Sami mozemo da se radujemo lepim stvarima, ali za tugu je potrebno ( minimum) dvoje, troje, desetoro, citav jedan kanal na krstarici ili konferencija na msn -u, ili blog servis sa neizbeznom naslovnicom - zasto da ceo svet ne sazna da sam povredjena?!?!?!
Nisu ljudi dovoljno umorni, ne ulazu se dovoljno u posao u ljude oko sebe u prijateljstva u ljubavi i ljubavnike, ne ulazu se dovoljno ni u decu ni u slucajne prolaznike - kada je neko nasmejan pozeleo ulaskom u lokal, svima Dobar dan???
A hocete u EU tako nadrndani?
E prvo naucite lazno da se smejete od srca...

I tako, dabome...doslo mi :D