Ослушни..
ветар промена таласа траву пољима,
и у даљини јека нечијих уздаха.
Нек те окрзне јецај промукле слутње
слатког ишчекивања.
Ево, рубин за твоје ухо..
против урока.
Док сенке трепере по оронулим зидовима...
.. уморене руке..
кањони лажи , пресечена линија живота..
ту љубим.. да живот ти спојим.
Као гладан кер
који језиком вида ране своје крваве,
да зацеле, после исцрпљујуће борбе за кост.
Ону већ давно оглодану кост, једину,
у борби до последњег даха и уздаха.
Овог даха којим ти прљим дланове
прислоњене на лице истине.
Положи уморне прсте на мене
к'о на баршун узглавље.
Руке су твоје крила ластавице,
која увек слећу под исту стреху.
Нахрани душу..
Отвори исцртане дланове
да их прислоним на усне,
гледај,
осети,
обрисаћу све болне трагове.
Твоје ми крило гнездо од трава мирисних.
Росиш ми чело звездама
што трепераве низ кожу клизе..
Догоревам као две светлуцаве жишке
којима искри твој замагљени поглед даљинама.
Хеј.. погледај ме.
Очи ти гледам,
зашто искре звезданим сузама?
Због чега слапови на трепавицама?
Ромиња туга, или пљусак неочекиване среће?
Док сенке трепере по оронулим зидовима..
и на окну лелуја лахором подигнута завеса,
од свиле,
од дамаста,
од раста..
Певај ми тихо,
распустићу косе,
опустити уморне удове,
склопити очи.
Ти ми само певај.

О љубави