Хировито
Си ме обгрлио
Нежно заљуљао
У слух уденуо
Ваљањем
Звук зрнаца, месечеве, прашине
У свитања
Вид испрао
Без суза
Руменом по дојкама
Од стида
Од бестежинског лета
Суновратом међ' врхове
Мушке моћи.

Пенушањем
Ми слабо месо
Снагом воље понео
Да га бациш
Без сумњи
И разбијеш о хриди
О обале
Ума
Ветрометини.

Јахање на таласима
Кружење на ободима вирова
Пре смираја.
И опет.
Без много знања.

Осећаји
Као
У колевци.

 

Разгрни све тајанствене велове под пупком,

оголи пламени језичак усковитлане истине..

нек се да и нека каже,

немуштим језиком,

где је отмено заискала

злаћаним шербетом навлажену

распуклу усну?


И када озеленеле мисли једном напусте лажљиве оклопе погубљених душа,

у сласти ће се породити милост којом смо благословено даровани...


Ти.

Безгласним стиском бедара

одлучно привлачиш препуњену кошницу

у којој ври и точи медено сладострашће

утиснуто калупом Твоје снаге.

Орошене коже се лепе

исконски окићене браздама које се траже и стапају у једну.


Поље без имена, цвета.

Ја.

Једном
када запазиш
искричавост звездица
у мојим сањивим очима,
знаћеш чега су оне
светионик.
Дубоки удах погледом те омирисао,
забележио смиљем љубавних пољубаца..
Сада тињаш
као драгоцена луч живота
који се не да,
и који те не да,
да до судњег часа трајеш..
Да ми снагом,топлином,
и светлошћу својом
чараш трагове пепелишта
у којима (омадјијана )
сањам.
И запалиш ово мало душе.
Да се огрејемо.
Да осветлимо путеве за које нисмо рођени,
али смо их достојни
ширином небеског свода
и сваким груменом земље..
плодом
с пажњом гајене
љубави.
Упамтило те моје тело.
Жедно полетело ка небу,
пре кише..
Слатка предаја у пљуску среће.
Натапањем.
Белег тебе
утиснут у превој ужарене коже,
под мишком,
на длану..
У слободи ума.
Чувам те као обојени стакленац у коме се огледам.