Kaže jedna izreka: kada nekog voliš, u njega ulažeš najbolji deo sebe. . . To je istinito, bar u mom slučaju. Sve moje najbolje drugarice su mi bile jako drage. Sa njima bih sve delila, a da ni jednom ne zažalim.  Mada sa njima nije uvek bilo tako. Mama mi uvek kaže ti si predobra za neke ljude. Oni te ne zaslužuju . . .

No, bilo kako bilo, nisam se puno na to obazirala . . . Imala sam jednu najbolju drugaricu, o kojoj ću vam danas pisati.  Nas dve smo se uvek slagale i imale smo nešto posebno. Dok se ona nije promenila.

Zapravo, nisam baš sigurna da se ona promenila. Možda je oduvek bila takva, ali nikada to ne bi pokazala. Za svaku našu svađu bi okrivila mene, jer je ona to bož "savršena" . I nikada se ne bi izvinila, ili barem priznala svoju grešku. . . Mene je počelo to jako da smara i sve bih se ređe viđala sa njom.

Evo šta sad ona radi... Ogovara mene sa drugim, meni nepoznatim osobama i polako otkriva sve moje tajne,  ulazi u moj život preduboko i oštro komentariše meni sasvim obične stvari.

Ja ponekad pmislim kako ne želim više nikada da je vidim, ili bar da se nikada više ne čujem sa njom.  Ali to je isuviše teško. . . Kada bi barem htela da ne bude takav licemer, i da mi se posle dobre partije tračarenja sa xy osobama više ne javi, posluša njihov savet.. . Ona se tada pravi kao da se ništa nije desilo,kako je prešla preko svega i kako smo mi i dalje super.

Iz dana u dan sve više shvatam da sam joj potrebna samo kada nema sa kim da se druži.

Nemojte me shvatiti pogrešno, ali počinjem da je mrzim. Po prvi put u životu imam taj osećaj. . .

A ona će ovo jednog dana pročitati. . . Sigurna sam . . .

Ici