Osudjujem te doktore

Stajala je u sobi zagledana  negde u daljinu.

Bolnica

Miris dezinfekcionih sretstava

Miris bolesti

Miris straha!

Misli su joj lutale sećajući se proleća, procvetalih grana, njega....

Sve se činilo tako daleko, nestvarno, kao da se nikad nije ni dogodilo. U njoj je još uvek tinjala ona bol, strah od neizvesnosti. Još uvek je verovala u doktora koji će doneti spas voljenoj osobi.

Cele noći nije spavala.

Čuli su se koraci kroz hodnik, jaki oštri, muški, odlučni. Odjekivali su približavajući joj se. Odbijali se o zidove, vraćali kao odjek, udarali je, odzvanjali u njenoj glavi.

Stisla se od straha, neprijatnosti, želeći da samo sve što brže prodje.

Kvaka se pomerila.

 Vrata se otvaraju.

 Njeno srce treperi kao uhvaćena ptica.

Kako ?

Šta reći doktoru?

Beli mantil ulazi, u ustima lula

Negde krajičkom mozga u njoj odjekuje besmisleno pitanje, zar nije zabranjeno pušenje u bolnnici???

I misli odgurnu rezak zvuk glasa.

-Da li ste doneli novac?

Uzima plavu kovertu, pogleda  sadržaj

-Šta ste se uplašili? Sve će biti u redu. Operisaću ga sutra!

Osudjujem

Otpad

Šta je otpad?

Ljudi su najveći otpad

Voždovac

Crkva

Jutro!

Vratima crkve prilale dve osobe. Damica napirlitana kao da je pošla na bal veštica i mladić na prvi pogled neupadljiv. Damica ima sveže ofarbanu kosu, pola litre nekog parfema sa buvljaka, nokti crveni kao kandje drže sveću. Valjda dosla takva da se pomoli za grehe koje se sprema tog dana da napravi.

Mladić ulazeći u crkvu dodirnu desnim ramenom lagano damicu. Ona stavi ruku u levi džep i poče da urla

-Lopov! Držte ga ! Ukrao mi je novčanik!

Mladić, se zbuni, njegove tamne oči se nekako stisnuše, ruku pruži kao da se brani.

-Nisam, nisam ni pomislio tako nešto.

-Šta nisi, cigančino!

-Došao sam samo da upalim sveću za

-Šta sveću, držite lopova

Pritrčaše neki ljudi, napadoše mladića, pretresoše ga pred svim ljudima. Iz džepova izvadiše samo sveću i upaljač.

Damica ljutito stavi ruku u desni džep.

Novčanik je bio tu.

-Pa šta, ciganin je, lopov!

Bez reči izvinjenja ljudi se razidjoše.

Mladić zastade prede crkvom držeći sveću, zagledan negde u daljinu. Crne oči....

Download Part 1

Download Part 2

Dwonload Part 3

Kada te vidim tako krhku u svom umu.

A sve tražeći ti sliku ko ubogi ciganin paru.

Bićeš povređena, od sebe.

Može ti biti lepo, koji put.

U spajanju naših misli, pa čak i tela.

Zavolećeš me, zaljubiti se.

Sanjaćeš me uz sebe i danju, noću.

Kako zajedno imamo sve one sitnice.

Koje čine ljubavnike.

Ali znajući oboje da glupo je.

Mrzićeš me i sebe.

I postaće gadno i mučno.

Mada dobro je to, što ipak ostaje neka priča.

Neki stih.

Koji će ti reći da živa si i ljubila.

I mene naravno imaš, da ti šapćem da nisi obična i siva.

Pa niko i nije.

Nego ljude mrzi da menjaju svoje navike.

Teško je izgovoriti ono onome kraj sebe.

A mnogo lakše nekom tamo.

Pre mnogo godina, čula sam priču o prebogatom mladoženji, koji je gostima, na dan svoje svadbe, delio koverte sa molbom da ih ne otvaraju do posle venčanja i svadbenog ručka. On se ljupko smešio a oni su trljali ruke, očekujući da je unutra kintom kompenzovan njihov poklon.

Posle ručka, srećnik je preko mikrofona zamolio za malo pažnje. Kad ju je dobio, tiranisao je izvesno vreme o ljubavi, vernosti, srodnim dušama i ostalim tralalalakalicama, a nadahnuti govor završio rečenicom "Sada vas molim da otvorite svoje koverte!"

Otvorili su i imali šta i da vide.

Novopečenu mladu, golu k' na rođenju što je bila, toliko nekako i ulapsanu i mokru, i tipa koji im je odnekud bio strašno poznat. Mlada i tip su radili "ono".

Kao po komandi, podigli su poglede, lica i ušiju crvenih od stida, i većina njih je shvatila da tip sa fotke, obučen u crno odelo, sa kravatom i cvetom u reveru, sedi pored mladoženje. Što je i logično, kad se zna da su braća rođena.

Posle svadba bila k'o sa'rana i brzo se završila, a brak poništen dok si rek'o "A ja misl'o on nam stavio pare u koferat!"

I šta onda?

Pa ništa, ako ne računam da sam to, malo izmenjeno, al' formalno isto, prošle godine pročitala u knjizi "Sutra ujutru, bude li sve u redu". Autor je Francuskinja, nigde ne pominje ni Srbiju, ni brata, ni tu svadbu, ni tužne događaje zbog kojih je fešta smandrljana.

I dalje ništa, pošto ja ne mislim da je ona plagijator i da onaj što je delio slidže (nemam koga da pitam da l' je stavlj'o i autogram na poleđini) treba da je tuži. Il' bar da je ubije. Ili, ako bi baš bilo od pò piva, dode u Francusku i da joj pljune pod francuski prozor.

Zbog toga sam prihvatila poziv autora ovog bloga.

Prosto dimam 'de da rknem ovaj bes i frustraciju, koji bi da mi upropaste dan, al' malo morgen će moći, bude li sve u redu.

Auuh, shto mrzim ovu administraciju.. Nemate pojma.. Izvinjavam se svima vama, administratorima, supervizorima, referentima, blagajnicima, shalterushama, ekonomistima, pravnicima, sluzbenicima i ostalim usluznim pomocjnicima i drugim takve-vrste radnicima.. Al' ne bih ja moje bivstvije i usput radenije menjala za 100 vashih plata.. Ni mrtva.. Jer, moze da vam se desi da jednog dana upravo ja skochim preko onog shaltera i zadavim vas golim rukama.. Samo kad poludim.. A tome ima josh malo da sachekate.. Glava me zaboli chim pochnete da mi se obracjate i sa ovca-belim pogledom me presechete.. Znam ja bre da je teshko sa bagrom, pa i kulturom raditi.. I da je plata nikakva, drzava propala shta cjete.. I da od vashe shkole 'leba nemate, ako se ne rachunaju novogodishnji, osmomartovski ili prvomajski praznichni pokloni.. Al' ako vas chekam da me usluzite kao lanjski sneg il' sushna godina, pa vas ugostim najlepshim kolinus osmehom i cvrkutavim dobar dan i kako ste, ochekujem da se bar na mene ne brecate i ne iskaljujete neistroshene hormone..

Eh, da sam bar predsednik na jedan dan, svi bi vi meni ponovo u shkole lepog vaspitanja (poneki gramatike i matematike), a ko necje, marsh na njivu il' u shumu, pa tamo zaradjuj hleb svoj nasushni.. Ili bar da sam neki tajkun.. svi bi vi meni bili na birou... do penzije..

Videla sam te.. Posle dugo, dugo vremena.. Da mi je neko rekao da cje ovako biti, ne bih poverovala.. Jedan jedini pogled kroz staklo autobusa i ... sve je nestalo.. Moje potrebe i nadanja.. Secjanja.. Mrznja, bol, kidanje zeludca, grch stomaka.. Strah od tebe.. Sva ona trulez koju sam nosila sa sobom na pomen tvoga imena.. Godine koje sam ti poklonila bez povratka.. Suze koje sam isplakala.. Nichega vishe nema.. Samo je praznina prisutna.. Posle deset godina, po prvi put ne osecjam nishta..  Zao mi je, ali tako je.. Iako je tvoja krv u mojim venama.. Mozda ne zasluzujesh, ali, jbg..

Vreme je da te zakopam.. Kraj.. Do nekog novog susreta.. Nadam se tek u sledecjem zivotu.. Ili bar do sledecjeg odraza u ogledalu..

Ponekad ujutro, malo odžviždućem.

Rasteram san sa očiju.

Prođe me neka jeza.

Sedim tako u tamno plavom jutru.

Nem.

Piljim u cigarete beličast dim.

Nem.

I krenem…

Zatvorim vrata, zaškripi lim na dovratku.

I stanica za bus, k’o kurton je

Iskorišćen..

I mi sivi ljudi k’o kurtoni .

Piljimo nemi.

Kazu da djubre zavrshava na otpadu, pa rekoh vreme je da se oslobodim istog... Pokushacju da u narednom periodu, odstranim sve ono shto zagadjuje moj zivot i okolinu.. Bez  okolishanja, tu mislim na osobe iz mog okruzenja ili na one koje su tu bile, pa sad vuku neki smrdljiv trag za sobom..

Jedna od njih, nikako, ali nikako, da se odlepi od mog bitisanja.. Dobro, dug vremenski period je ta osoba parazitirala na mojoj grbachi, pa joj teshko da se skine.. Poznata je u narodu kao ptica grabljivica, mada se moze nazvati drugim imenima iz roda ili podvrsta lisica, shkorpija, smrdibuba, tvorova (koja li zivotinja beshe onaj Ljigoslav iz Sundjer Bob Kockalone, e i ta zivotinja).. Kada bi vecj bila biljka, definitivno bi to bila ona biljka mesozderka.. Kad zine, proguta mi pola sveta i zemaljskog i nebeskog.. A josh i pljuje, pa sve u dalj.. E, pa taj prilepak u mom zivotu, pocheo da dira i lepi za svoje ljigave prste i ono shto nije njegovo, pa ja reshih da je vreme da se neke stvari i tu promene.. Shooooooot, bre napolje!!!! Smrdi ti nekom drugom, necjesh meni.. I korenje i dlake pushtaj negde drugde a ne kod men'.. Ja ionako volim da zivim u chistom, bez vlage i budji, a hranu su mi svu pojela.. Vrati se tamo odakle si doshla, na smetlishte.. Mislim, ako djubretari i budu hteli da te tamo ostave.. I nemoj vishe da mi se vracjash, inache.. Inache cje motka da radi.. ona (ne smem da kazem kakva, jer sam fina).. Takoc!

Fuj, ko cje sad ovo sve da pochisti.. Trebacje mi kilo domestosa i gumene rukavice.. Jbte, da nije iz roda puzeva golacja..

ps. Poshto mi je P. dao mogucjnost da uchestvujem u kreiranju ovog multibloga, ovde cju bacati sve one nepotrebne stvari iz svog zivota.. Dragi, nadam se da se ne ljutish.. :)) Sjajna stvar za mene, jer cju svoje crne misli i negativnu energiju ispoljavati na ovaj nachin, a ne onako kako inache chinim... :)

Cvili moj brod, zagledan u svaki talas.

Preklinje ponosno.

- Nemoj me baciti na stene.

Znojavom šakom, provlačim olupanu brodicu.

Pažljivo osluškujem

Svaki  zvuk.

 Spuštam umorne kapke

I tako na tren, po tren.

Gleda moj duh slep..

Bolje nego hiljadu mornara.

Sreće.

Nema danas, mesa za mrtvo more.