Nekad se pojavi, na sekund...zelja da pronadjem tugu duboko u sebi.
Tragala sam za njom, evo vec godinu dana, i retko sam je pronalazila.
Obicno se kosila sa nekim tudjim tugama, sa nekim tudjim zivotima.
Ali ona...samo moja....ona u dubinama mojih zenica...ona razarajuca sila koja mi je kopnila dusu, kako su dani prolazili, i godine se nizale...ona vise nije moja.
Podelila sam svoje ne-radosti , i ostadoh sama. Nekad mi se chini sa sam podelila sve svoje. Sve osecaje, sva secanja...gomilu uspomena.
Tabula raza. Postala i ostala. Kroz mene, kao kroz tunel, prolazi zivot.
I ova danasnja oluja...u kojoj bi ranije uzivala citavim svojim bicem...danas siba mimo mene, ne ostavljajuci cak ni utisak hladnoce.
Izgubila sam i talenat. Onaj koji me je kao pas pratio od detinjstva.
Ne radujem se ni uspesima...i njih pustam da se izgube..kao i neuspesi na koje sam navikla.
Sve je pogresno, do srzi.
****
Ali je tuga nadjena. Sada sam spokojna.
Ima u nama neceg zlog. Ima u nama neka tisina koja prelije srce i cuti. Postoje u nama neke dubine...i sirine. Postoje reci i misli. I neki organi kojima smo, pomocu metafora, dali neki sasvim drugi znacaj.
Srce je pumpa. Ona pumpa krv..i bez njega...
Srce je organ. Ljigavi, krvavi...odvratnog mirisa.
Moze prestati da pumpa zivot....ali se ne moze slomiti.
Postoje u nama neke kise. I sunca. Poneko prolece..u ponekome. Ali uglavnom su jeseni. Tmurne i depresivne.
Sakrivamo ih pod velom osmeha, ali nekako uvek isplivaju. Jer nam pripadaju..vishe nego ti osmesi.
Osmeh je maska, jedna od najboljih. Nikad se ne zna kakva dusha spava iza osmeha. Da li je srecna..ili je toliko nesrecna da je zauvek uhvatila taj jedan grch, i drzi ga se kao davljenik za trsku.
Stiglo je prolece u glavni grad. Obasjalo je zgrade i plakate koji su ovoga jutra nikli po bilbordima. Mrzovoljno se okrecemo suncu, zeleci jesen.
Jer kad je jesen, niko ne primecuje. Kad je jesen, mozemo biti tuzni, jer ...takvo je vreme. Kada je jesen..pustamo maskama da se igraju...
Do novog proleca....do novih maski...do novih osmeha...
Wednesday, September 9 - Bila je noc...sve ostalo je mit...
Dusha mi trazi balade. Srce mi trazi srcecepajuce pesme. Ochi mi traze romantiku, a pamet cuti. Ako ljubav postoji, ako nije mit, ako nije izmishljeno verovanje potkrepljeno nekim osecajima u grudima.. onda mozda nishta nije uzaludno..
Sve se brzo odigralo...
k'o u filmu starom ljubavnom....
moguce je da sam oslepela
ogluvela i zanemela...
a moguce je i da sam prsla s mozgom...
jesen, konachno. Dobro, ne formalno, vec vremenski. Jesen tako dobro utiche na moje mozdane vijuge...
a mozda i ja dobro delujem na jesen. Ne znam.
Uglavnom, iako nishta nije na svom mestu, iako mi se chini da sam skrenula s puta....osecam se slobodno...
Je li to greh?
Zashla sam u dvadesetu. Gde je odgovornost? Gde je zrelost?
Mora li biti odrastanja, bash sada?
Kazu - matora za sanjanje...
Jesam li?
Ma neeeeee.....
"I'm selfish, impatient and a little insecure.
I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best." Marilyn Monroe
