Monday, May 21 - Shamar

Eto zashto ja mrzim ovaj veliki grad,prestonicu! Kao fora zivimo u nekonzervativnom drushtvu, propagiramo neku vrstu slobodnog izrazavanja i oblachenja..a ponashanje nam nula !! Bash sam besna! A i shta mi je to trebalo....

Elem, podjem ja vecheras oko deset u grad.Kako je kisha stala, reshih da obuchem kratku suknjicu, chisto zato shto su mi dosadile pantalone..A taakooo sam se zeznuulaa... i to vec na vratima kad mi je brat rekao da nisam normalna shto sam obukla "toliko" kratku suknju, i kako bi trebalo da se presvuchem,bla,bla.. suknja nije prekratka..normalne je duzine...i nosi mi se suknja,jednostavno! Ko ima neshto protiv,ne mora da gleda...

U tramvaju mi se nakachila neka budala u vidu dvadesetogodishnjeg lika,koji ochigledno zivi u zabludi da je Kianu Rivs, i na finjaka pokushao da mi iskamchi broj fona. A ja,naravno,izletela na sledecoj stanici.Stvarno mrzim takve stvari..nije da sam uobrazena,nego mi jednostavno ne prija. A pogotovu ne ako se radi o tako nafuranim osobama koji misle da jednim izveshtachenim osmehom  i sa par dobro smishljenih rechenica mogu da osvoje svet.

U gradu sam se nashla sa drugaricom koja je takodje obukla suknju. Malo smo proshetale po centru, zavirivale kroz izloge butika,ne bi li spazile neshto odgovarajuce..i odluchile da odemo na kafu. Greshka! Prvo je konobar doneo kafu i flashu nekog pica, a na moje napore da objasnim kako mi to nismo naruchile, odgovorio je- ne brini,sve je placeno. E,majke mi ,doshlo mi je da zavrljachim onu flashu.... Odmah smo izashle iz kafica i zaputile se kuci. Dosta mi je bilo i grada i suknje i svega. Veche mi je skroz propalo..a samo sam htela da odem na kafu sa drugaricom...

Ma nosi cu shta ja hocu i radi cu ono shto mi se svidja..i bash me briga...

Saturday, May 19 - Mesecev ples

..na obrisima chiste,umiljate mesecine, uz bolne akorde na nechijoj gitari,negde daleko.. putuju zvuci, melodije koje se stapaju sa ochima..i teraju na ples. .. uhvaceni u charobnoj igri sivoce, bez boje, mirisa i lakog dodira, kao dve usamljene marionete vrteci se probijaju sebi put u nepoznato. Sa nekim naslutima grca na licu, neshto shto tako podseca na osmehe...i pulsirajucim srcem.  Prolazeci pokraj crno-bele realnosti, obasipaju je bojama svoje srece.. i krecu se dalje- u druge realnosti, kako bi i njih pozlatili... i sve vreme pleshu,kao jedno...zaljubljeni, zacharani...mesechevi igrachi...

Thursday, May 17 - **Samoca**

Rechi krojene po merama latica ruza, na mom stolu nadanja. Prazne chashe, visoke, vitke, na chijem dnu se nadzire crvenilo popijenih zudnji. Dogorela sveca, na sredini stakla, iako ugashena pre par vekova, i dalje pruza odsjaj ..kao kontrast crnilu noci.  I mojim mislima. Ne, ne bojte se..nisam nostalgichna. Niti sam pesimista..ja sam jedan realni optimista. Pa,bar se trudim da budem.

No, ono shto sam zapravo zelela da kazem je to da sam usamljena. I to ne u smislu da mi treba osoba suprotnog pola. Ne..usamljena sam medju ljudima. Imam neki uvrnuti osecaj da se bash ne razumemo. Ja i svet. Ili svet i ja... Svejedno. A mozda je sve samo plod moje mashte..kojoj sam, priznajem, mnogo pustila na volju. Nesvesno i nenadano.

Eto...sad kad bih analizirala sve svoje postupke i osecanja koja su me navela na ovaj osecaj samoce, shvatila bih da sam ustvari ja ta koja zeli da bude usamljena. Jer jedino tada,kada se malo distanciram od ljudi ( ne potpuno,naravno)..imam osecaj da prolazi blokada mojih misli. Drushtvena sam ja.. volim izlaske, muziku, smeh drugih...prichanja..beskrajna prichanja...ali eto, ponekad volim i svoju samocu ili kako je ja drugachije nazivam -slobodu ! !

Mnogi me zbog toga kritikuju...kazu da se zatvaram u sebe. Ali ja to ne radim, samim tim shto vama, pishem o svojim mislima, osecanjima. Ja nikako ne mogu biti zatvorena osoba. Vrlo sam otvorena, samo shto to ponekad prikrivam...

Uh,raspisah se ja........:) 

Friday, May 11 - Oh,Romeo...

Oh,Romeo,zashto si Romeo....?

Wednesday, May 9 - ** i opet on**

"Angie, Angie, when will those clouds all disappear?"

Pesma se vrti po ko zna koji put. Necu da je prekidam. Zelim da slusham te rechi, zelim da me nateraju da se setim. Svega!!!!! I prvog puta kada sam je slushala, i ljudi koji su tada biti tu. I njega,naravno. Njega...koji mi je sada dalji nego bilo ko.....

Priznajem, nachinila sam greshku- potrazila sam ga. Sinoc. Ishla sam u shetnju sa drugaricom,i nashla se ispod njegovog prozora. Videla sam ga kroz tanke obrise zavese. Slushao je istu ovu pesmu. Zabolelo me je, zashto da krijem. Zabolelo je mnogo, i poteralo vlaznost na ochi. Ali sam stisla zube...i pozvala ga. Jesam ! Imala sam bujicu rechi u mislima koje sam zelela da chuje. Htela sam da mu kazem da mi nanosi bol svojim nachinom zivota, da svesnim ubijanjem sebe- ubija i mene... oh, Boze, htela sam samo da ga vidim, da vidim da je dobro, da me prepoznaje, da se i dalje osmehuje. Da nije nestao onaj nekadashnji dechak koga sam...ma to sad nije ni vazno.

Laganim  pokretima...okrenula sam dobro poznat broj. Zvonilo je,chinilo mi se,predugo. Drugarica koja je bila sa mnom, pokushala je da me odvrati od zamisli...ali znala je i ona. Morala sam zavrshiti sa tim.Konachno. Javio se njegov brat...On je z***ao...ne moze da se javi... ne zovite ga vishe...

Kule nadanja srushishe se u jednom trenu. Ali necu odustati od njega. Dokle god budem mogla,boricu se,jer je vredan toga. Toliko mu dugujem.

" ...all the dreams we held so close,

seem to all go up in smoke...

let me whisper in your ear...Angie,Angie...where will it lead us from here?

oh Angie don't you weep, all your kisses still taste sweet

i hate that sadness in your eyes, but Angie,Angie

ain't  time we say goodbye? "