Monday, July 4 - Rupa.

Supljina. Velika zjapeca crna rupa. Na mestu gde je nekad stajalo, cvrsto i nesalomivo, sad je otkinuto, zdrobljeno i izgazeno. Kaljavim cizmama. Na najgori moguci nacin. Prostacki i neoprostivo.

Mozda se nisam uhvatila u kostac sa situacijom na pravi nacin. Mozda sam sve radila pogresno, verujuci da ce jednom biti svejedno, da ce se rupa popuniti manje bolnim i znacajnim stvarima. Ali ona stoji otvorena, posoljena, dosadna.

Svakoga dana, svake noci tu je da podseti , da zapece. Ta rupa koju ne mogu zaleciti. Kao otvorena rana iz koje i dalje lipti krv na sve strane.

Mislila sam da se covek moze navici, da moze prevazici ako ima jaku volju i jak stomak da sve proguta i svari. Mislila sam da ljudi ne mogu doveka gledati unazad, jednom se napravi taj korak u drugom smeru, u boljem, zdravijem smeru. Ja ocigledno jos nisam koraknula.

Kako je neopisivo lako povrediti nekoga do samih kostiju i nonsalantno se nasmejati tom bolu koji izazivamo. Koliko je malo ljudskosti ostalo u nekima, koliko malo pameti i saosecanja. Koliko rupa.

Uveravala sam sebe i druge da ce proci. Da mora proci. Jednom, uskoro.. nekako. Da nece zatezati rana i oziljak. Da ce doci vedrija jutra, zdravije noci. Ali nista od toga.

Najvise me tisti nepravda. Nezasluzene suze i nepotreban bol u grudima koji me s vremena na vreme udari, govoreci mi da sam jos ziva.. da jos volim.

Volim osobu koja me je ostavila kukavicki, jadno. Osobu koja se potom vratila u moj zivot, ocekujuci osmeh. A kako sam mogla da se smejem kad sam lezala polomljena, iskidana? Najgore je sto jesam, smejala se i pravila da ona rupa nikada nije postojala. Dok me je lagao gledajuci me u oci, kao i bezbroj puta do tad. Dok me je bez skrupula ponizavao svojim lazima i trikovima.

Kako je moguce da nekoga povredis toliko, da budes svestan svega, te beskonacne boli koju nanosis drugoj osobi... a onda se okrenes i budes srecan??

Kako je to fer da on posle svega , posle toliko losih stvari bude srecan, a ja...

I ne boli mene ta njegova sreca... vise me boli ta rupa u mojim grudima koja nema nameru da nestane...