Saturday, July 30 - ..ti gresis, a greh je moj...

Nisam mu dozvolila da kaze sta je hteo. Nisam dozvolila sebi da cujem ono sto je trebalo odavno da cujem od njega. Reci kajanja i tuge. Nisam dozvolila da njegova bude zadnja, da se u tri recenice izvuce od krivice.

Nisam mu ni nabijala krivicu, osecala se u glasu. Ali nije zasluzio da kaze, da olaksa sebi. Nije zasluzio ni malo.

Uostalom, ja sam ta koja je njega pozvala. Meni je trebao taj razgovor, poslednji, najtezi. Pozdravni. Ja sam pogazila svoju rec, svoj ponos i poslednji put okrenula njegov broj. Ja sam zasluzila da govorim, ne on.

I rekla sam. Sve sto je lezalo na dusi i van nje. Rekla sam za sve, priznala tugu, ocaj i bol. Priznala i ljubav koja jos postoji u meni, daleko ispod, potisnuta razocaranjima, izdajom i suzama.

Ja sam ta kojoj je trebalo olaksanje.

On je nemo slusao i na kraju mi rekao da sam dzukela. Smejao se, a i ja sa njim. Od muke, od teskobe. Smejala sam se neiskreno, usiljeno.

I rekla - nikad vise. Ni u najludjim snovima, ni na najtreznijoj javi. Nikada ! Ni onda kada mu budem toliko nedostajala da ga svaka kost u telu boli. Ni onda kada ga zivot bude samarao, kad nikog ne bude bilo. kad ne bude bilo ni utehe. Cak ni tad. Nikada vise moj broj, nikada vise moj glas.

Zarekoh se, pred njim - izbrisacu ga iz zivota. Kao da nije ni postojao. Jer svako secanje boli, svaka slika pece, svaka misao kida. Zato - nikada vise.

Sada umem bolje, mogu pametnije. Sada, od propalog sna gradim nove, sitnije snove. Ne treba covek biti pohlepan. Treba zeleti manje, a raditi vise. Treba znati zasto i cemu sve to. Treba ziveti otvorenih ociju, a ne zmureti na svoju nesrecu, a ne negovati svoje rane i njegove grehove.

Pogresio je. Povredio me kako niko nije. Bacio je sve ono sto je trebalo biti nase, celu buducnost. Zgazio snove, zatrovao sve. Odustao. E to najvise pece, to odustajanje, dizanje ruku...

Zato - nikad vise.

Jednom bilo - ne ponovilo se.