Wednesday, April 6 - Prica o zmaju

Imala sam prilike da pre neki dan upoznam coveka , pisca, osobu od pedesetak godina, sa naocarima na pola nosa i ogromnim pivskim stomakom. Ni pisci nisu ono sto su nekad bili.

U poslasticarnicu sam dosla pola sata ranije da opet prodjem kroz sva, na brzinu smisljena, pitanja, da proverim tehnologiju sazetu u moj skromni diktafon, da odmerim najbolju poziciju, ako je ikako moguce zvucno izolovanu, i da strpljivo cekam.

Odmah sam ga prepoznala, s vrata. Visok, podebeo, obucen u neku AC/DC majicu, teksas jaknu i farmerice. Ocekivala sam kosulju u najmanju ruku, al nije to toliko ni bitno. Malo mi je i laknulo kad videh da je casual. Znaci, nije mrgud. Vrlo vazna stavka kada ste novinar.

Elem, gospodin pisac mi se nasmesio i smestio u neudobnu drvenu stolicu. Narucio je dve sampite, valjda za mene jednu, i dobrodusno rasirio ruke.

- Pa eto, hteli ste da porazgovaramo o mojim romanima. Izvolite, koja su vasa pitanja.

U trenutku se zbunih. Jeste da sam sva njegova dela procitala minimalno trista puta, i da znam sve o njemu, da sam ga jurila na Sajmu knjiga pre godinu dana samo zbog potpisa, i da sam prevrnula nebo i zemlju ne bih li dosla do njegovog broja telefona. A sad mi se grlo steglo, pa ni da beknem. Uzimam diktafon u ruke , pritiskam nesto, molim boga da ne otkaze baterija, a opet dobijam na vremenu.

- Jeste li namestili to sokocalo? - pita on, gurajuci ogromno parce sampite u usta.

- Jesam, jesam. Evo pocinjemo.

-Ajde gospodjice delajte brze, mogao sam ceo pleh sampita do sad da pojedem.

Nisam sumnjala.

- Je l' verujete vi u vile? - pitah ga poslednje pitanje sa spiska. Onda shvatih sta sam pitala osobu cija je knjiga proglasena za knjigu godine.

- To vam je prvo pitanje? Evo radim ovaj posao vec deset godina, i niko me to do sada nije pitao. Da, verujem.

Odahnuh. Ubrzo sam shvatila da sto su mi pitanja banalnija i nesmislenija, njegovi odgovori su brilijantniji.

Buduci Nobelovac, garantujem. A ja sedela sa njim u poslasticarnici i jela sampite.