Thursday, September 30 - vetar se vezat' ne moze

...i svako ko bi pokushao shta slichno,ispao bi budala. E pa, ja sam ta budala ispala nebrojeno puta. I nisam se smirila dok nisam pokushala i nemoguce.

A onda sam plakala. Plakala sam kao kisha novembarska, ono kada se provali nebo pa ne staje po nekoliko dana. Eto, toliko sam plakala. I kidala sebe. I kidala sve oko sebe. I pokidala razum.

Sve je to dobro smishljen scenario zivota, na koji sam ja nasela poput izgubljene ovchice.

Sve je to tvrd orah na koji sam se spotakla u tolikom nestrpljenju. Zbog nesmotrenosti ne zashtitih sebe, zato sam kolena poderala do kostiju. I na tako klimavim nogama krenula put ljubavi.

Suvishno je reci da daleko nisam stigla.  Bauljala sam po istom blatu mesecima, da bih se na kraju navikla. Na blato,na kaljugu, na  prljavshtinu. Dok je on stajao pod staklenim zvonom i podsmeshljivo odmahivao glavom. Upirao prstom na moje strahove i ceznje...

Uzimao me je samo onda kada sve drugo na svetu stane. Dok se zivot kotrljao, gurao me je u senku, jer tu je zeni mesto, zaboga.

A kada vrisnem, kada zapishtim od bola i sramote, kaze da sam prostakusha, da sam razmazena do nerava.

Razmazena jer hocu da sam jednaka.

Razmazena jer za svoju datu ljubav, trazim isto zauzvrat.

Razmazena jer sam dushu ogolila, i trazim da on to isto uradi.

Prostakusha jer umem da opsujem, onda kada bi trebalo da cutim.

Izgubila sam sebe , u potrazi sa njim. Iskasapila sam karakter , da bi vishe i jache voleo. Da se ne bi osetio manje bitnim i vaznim...da bih pothranila mushki ego, koji je rupa bez dna.

Umrla sam u svojim ochima.  

"Odjednom ces shvatit sve
Kako nigdje nema plamena tvog
Poput mrtve rijeke svijet tece
Bez cilja svog"