Monday, July 19 - * Hiljadu chudesnih sunaca *

Vekovima nisam plakala. Nisam chak ni razmishljala o tome koliko je tachno vremena proshlo, ali znam da ima bar godinu. I neshto. Godinu i neshto bez suze. O, tuge je bilo. Itekako ju je bilo, na pretek. Ja vam dodjem kao neka hronichno tuzna osoba. Ali, suza nije bilo, ma ni kap.

Pre nekoliko dana, kada su stezale grlo ove vrucine, ja sam se uputila u Avganistan sedamdeset i neke. Posmatrala sam zivote dve potpuno razlichite individue, i divila se pejzazu. Uchila sam obichaje, kulturne elemente, i pomalo jezik . Odushevljavale su me haljine koje su nosile zene, dok su me plashile  burke, kao i poneki mushkarac. Najvishe Rashid. On je bio zver od koje sam najvishe zazirala.

Zaljubila sam se u Tarika, iako nije imao jednu nogu. A najvishe sam se zaljubila u njega kada je skinuo protezu i njom jurnuo na grupu momaka koji su , neki dan pre toga maltretirali Lejlu.

Zadivljeno sam posmatrala razvijanje ljubavi izmedju Tarika i Lejle, i stravichno se brinula kada su mudzahedini naselili Kabul. 

Sa uzasom u ochima sam gledala kako bombe komadaju decu , kako shamaraju i tuku zene na sred trga, i kako je sva ljubav unishtena ,spaljena, obogaljena.

Marjam sam se posebno divila. I mrzela sam talibane koji su se proglasili bogovima i doveli narod na ivicu gladi.

Jecala sam kada je Tarik umro.

Vratila sam se kroz vreme i prostor...i shetala toplim ulicama Kabula .

I tada sam plakala. Dva dana koliko je trajalo putovanje, sam neprestano plakala. Do kasno u noc, do rano u zoru. Neprestano.

Isplakala sam more suza. I bilo je lakshe, i bilo je sveto...

I bilo je vreme.