Wednesday, June 16 - Oko malog prsta

Danas sam overila semestar. Stajala sam  u redu, a po redu - sto i neka. Srkutala sam nezainteresovano neki ledeni chaj, i razmishljala kako cu kroz raskopani Bulevar, kuci. Ljudi su me pozdravljali, i svako je stao, zeleci neshto da kaze, da se pohvali, da pita.. Htedoh staviti slusalice u ushi, i okrenuti obraz ka prozoru, ali bi mi nepristojno. Ljudi su zeljni priche, a najvishe praznih rechi.

Kod kuce me je vec chekalo dosta posla. Soba, sveze okrechena u crveno zjapila je u prashini i praznini. I nekako mi bilo lepo u tom praznom prostoru...sedeci na lejzi begu, drzeci laptop u krilu, nishta mi vishe nije bilo potrebno. Prvi put nakon mnogo vremena sam uzivala sama, bez svojih misli, sa mirisom tople kafe i do pola ispushene cigarete.

Volim ovo doba, zora...pred kishu. Nekada je nisam, jer me je podsecala na odlaske..na rastanke.. na tuzne poglede i poslednje poljupce.. na kashnjenje za autobus. Na miris puta i auspuha... Sada mi daje neki mir...oduzima snove i setu koja me iritira do granica izdrzljivog.

Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,

ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.

Ova pesma mi se vrti danas po mozgu... Ne znam zashto.