Thursday, December 30 - Bice da je zima...

Pre neko veche sedela sam u kaficu i ispijala makiato sa drugaricom. Veche je bilo mirno, u kaficu ne mnogo ljudi, tiha i opustena atmosfera.

Onda su ulazna vrata unutra pustila hladan zimski vazduh, i u prostoriju je ushetao stariji covek, noseci neke ogrlice u rukama. Pomislila sam da je prodavac, i samo sam ga okrznula pogledom. Ali ne lezi vraze. Uputio se nashem stolu, seo na praznu stolicu i ozbiljno mi rekao :

- Slusaj, ja sad razvijam biznis, pa cu ti gratis reci sta te ocekuje u blizoj buducnosti.

Drugarica je navalila da cujemo, i ja reko' ajde, ionako nismo imale neku bog zna kakvu zanimljivu konverzaciju.

- Kada si rodjena?

Rekoh mu.  Odmah zatim je poceo da te neke brojanice valjda, baca na sto, ispred mene i ozbiljnim pogledom, i coktanjem usnama je prouchavao sta gomila perlica govori. Priznajem bilo je nekako mistichno , kao sa filmova. A onda je progovorio

- Vidim ti svetlu buducnost, uradicesh mnogo velikih, znacajnih stvari za ovaj svet- namignuo mi je.

Cutala sam, i pravila se ozbiljna.

- Sada si u loshoj vezi, koja tebi nimalo ne odgovara, i to ce se ubrzo zavrshiti. Za dve godine upoznacesh osobu sa kojom ces uci u brak. Imacete petoro dece i zivecete u velikoj kuci izvan ovog grada.

Srdacno sam zahvalila, i objasnila mu da mi je dosta buducnosti za jedno veche. Drugarici je rekao da ce otputovati u inostranstvo i tamo se udati za coveka druge rase. Ona je zatim chvrsto odluchila da veruje u to, jer , kako sam saznala, ima the thing sa crncima. Alal joj vera.

Elem, kako smo na zavrshetku 2010.godine, koja je meni makar proshla nekako bezlichno i prebrzo, i nishta znachajno nije promenila niti unapredila , osim par sitnica koje zivot znace. Sledeca godina je josh neizvesnija, i zato mi je za dlaku draza. To ce biti vreme velikih odluka, a verujem i velikih kajanja.

Sebi zelim samo jednu stvar : diplomu. Sve ostalo je u senci.

Ljubac za sve, drage mi blogere :D

Monday, December 20 - Ljubavna **

Nishta na ovom belom svetu me ne bi moglo naterati da pomislim da bilo ko upravlja mojim osecanjima i razumom, sem mene same. Poput svih razumnih ljudi ( sebe smatram razumnom), savete prihvatam sa odredjenom rezervom, pridrzavam se svojih kodeksa, i unosim nove, raznolike stvari u svoj zivot. Selektivno sam propustljiva, krace recheno.

A onda, uhvatim sebe na minus 10, tanko obuchenu ( kako je prilika zahtevala), pod okriljem noci guste kao sutlijash, kako koracham 5 kilometara, po snegu i ledu, samo da bih ga videla. Razum me je napustio u podnozju planine, kada sam krochila na putanju, sama, smrznuta i premorena. Ali drugog puta nije bilo. Ovo je bio test , koji je trebalo poloziti.

Metre nisam brojala. Samo uzbrdice koje su nicale iza svake krivine. Noge su otkazivale poslushnost, a dah se ledio u mojim plucima. Ali korachala sam, hrabro.

Ulichnog svetla nije bilo, pa nisam ni mogla da vidim gde je led, da izbegnem, pa sam se tako nashla na pozadini, u vishe navrata. Sve je bolelo.

Nakon 4 km( 1km ravnice) uspona, videh svetlo. Dochekao me je sa onom divnom ljubaznoshcu koja je prisutna po selima. Njegova mama je spremila tortu, a sestra je kuvala vino. Veche provedeno uz topao kamin, njega i muziku.

Razuma opet nigde na vidiku, srce ( glupavi organ) je odneo pobedu.

Razum se tek pojavio dok sam silazila s planine, nekoliko sati kasnije. Pad temperature je uchinio da led bude opasniji i klizaviji. Duplo vishe izmorena, prestala sam brojati padove. Kraja nije bilo nigde... 

Te vecheri sam prepeshacila ceo Mont Everest u ime ljubavi, sama.

Monday, December 13 - ..uplela se u djavolja krila...

**

Ljudi su doshli oko 8, i tada je zvanichno pocheo rodjendan. Kao i uvek, muzika je bila problem ( dok nisam skapirala da imam wireless)... Torta je bila isechena na kocke, pice se hladilo u frizideru, a dim je ispunio prostoriju.  Ljudi su se smejali.

Neshto kasnije, pristigli su i oni koji zele da budu primeceni. Poklon u ruke, poljubac u obraz i izvlachenje ushiju. Klasika od koje ne odstupaju.

Soba je bila zagrejana, lampa u uglu jedino svetlo, a ljudski glasovi su nadjachavali narodnjake. Sve je podsecalo na predjashnje rodjendane.

Onda se zvono oglasilo, i na kapiji je stajalo njih dvoje. Nju znam iz srednje shkole, letovale zajedno, druzile se non stop. A njega prvi put videla. Pruzio mi ruku, ljubazno chestitao i ushao. Posumnjala nisam.

Veche je odmicalo, a njih dvoje su zabavljali goste svojim ponashanjem. Pijani, izgubljeni, teturali su se iz sobe u sobu, izlazili misteriozno napolje, vracali se gori nego kad su izashli. Onda nachuh razgovor : " Ushmrkao si vishe od mene, nije feeer ". Zaledih se.

Kada su, kasno u noc gosti pocheli da se razilaze, ona mi je prishla.

" E, jel mozemo mi da ostanemo da prespavamo? Molim te, ne mogu kuci ovakva, i hocu da spavam sa njim !" .

" Ti mozesh,naravno.  On ne moze" - jasno sam joj rekla, misleci da ce se tu zavrshiti drama. Al' ne lezi vraze...

" Ja sam zbog pet piva razbio tvojoj drugarici glavu. Shta mislish da cu tebi uraditi kad sam ushmrkao?" - reche mi on. Zaledih se po drugi put.

Imala sam opciju. Mogla sam zvali policiju, bracu , ujaka... ali nisam. Iz nekog razloga ( intuicije), dozvolila sam mu da ode do moje sobe i legne da spava. Greshka, znam, ali u tom trenutku sam samo zelela da se sve zavrshi bez ikakve buke.

Dok su njih dvoje spavali u mojoj sobi, ja sam sedela i ochekivala. Negde oko pet izjutra, probudila ih i jedva nekako isterala iz kuce.

A onda sam primetila. Mobilnog nije bilo nigde. Kocke nisu ni morale da se sloze, bilo je vishe nego ochigledno.

Tada je film pukao.

Na moje pretnje policijom, ona je pretila tuzbom za klevetu. Chitav dan se pretvorio u nebrojane telefonske razgovore, psovanja i moj nervni slom. Ni u jednom trenutku nisam pomislila na nju, ali na spomen policije, telefon je bio vracen u sanduche. Ona se i dalje pravila da se nishta nije desilo.

Negde predveche, njena mama me je zvala . Zena izgubljena od plakanja i brige. Umesto svoje cerke , izvinjavala se svim srcem. A onda je prihvatila. Chinjenicu, pretpostavke, sve.

" Njoj ne moze vishe ni gospod bog da pomogne. Drogira se vec neko vreme, dok mi zmurimo. Ovo je bilo treznjenje".

Jeste, za obe.

Sunday, December 5 - Jed je jed .. Al' red je red !!

Tresnja je pre neki dan pisala o izbacivanju smeca, i shvatanju pojednih zenskih primeraka tog procesa.I ja zelim pisati o smecu, ali drugoj vrsti i teoriji. Zelim pisati o ljudskom smecu, o najsmrdljivijoj vrsti koja postoji na ovoj kugli Zemaljskoj. Ljudsko smece !!

Tokom svog, ipak kratkotrajnog zivota, upoznah nekoliko prezentera pomenute vrste. Neki su me samo okrznuli, neki su me , bogme, dobro podkachili . Jedan me je patosirao. Ono shto im je svima zajednicko ( a opet to moze biti i moj propust) , nisam znala shta su i kakvi, dok nisam osetila gorchinu i podmuklost. No, tada bi vec bilo kasno za delovanje, jer iskreno, nikad nisam nauchila kako sa njima treba postupati. Nastojala bih da ih se klonim, u nastavku.

Onda sam, na svoju zalost, shvatila da sam magnet za smece. Zalepe se kao krpelji i crpe sve ono shto je pozitivno i nedirnuto u meni. Iskvare, izokrenu...i onda me puste da se sama lechim, i uzdizem.

Kazu - ne treba osudjivati ! Hmm... taj koji je to izrekao je ochigledno ziveo i spavao pod staklenim zvonom zivota, i jedini mrak koji je video je onaj iznad, nebo. Ja sam videla mrachniju tamu. Mozda sam zato  i postala sudija, oprezna i neumoljiva. Neka sam !

Da se razumemo, nisam se razocharala u chitav ljudski rod, daleko od toga. Ne generalizujem odavno..ali sada umem da nanjushim. O itekako umem !

Smece razlikujem po mirisu, po izgledu, po rechima. Ubodem ih na kilometar razdaljine, i zachudo nikada ne pogreshim. Ali dobro me dokusurishe ..do sada. Koleteral. Tako sam samu sebe nazvala.

Volela bih da mislim da je sve to samo sled nezgodnih situacija i da to ne moze biti prirodno stanje bilo kog choveka. Ali ne mislim da je tako. Mislim da ima onih koji uzivaju u tom epitetu, koji se njime ponose i koji ga nose kao sjajnu znachku na svojim grudima ! Ima ponosnih u tom mulju... Za njih imam posebnu strategiju, daleko drastichniju.

Ono najgore u svemu, je kada sve svoje stavish u ruke takve osobe,  i s punim pravom ochekujesh istu meru, ako ne i vishe i bolje. A onda shvatish da su dve godine bachene, da je more suza uzaludno, i da je srce jedan prokleti organ, i nista vishe. Nishta...

.... " a sada me ochi ljudske plase vishe nego vuchije..."

Tuesday, November 30 - Jedina.Svoja.

Nisam ponosna na to shta radim u poslednje vreme. *ebesh ga, odavno nisam ponosna na sebe. Onako, kao nekad.

Sve sam ja to mogla na mnogo bolji nachin odraditi, odsvirati i odigrati. Ali kad bi chovek znao gde ce pasti...

No, ovde nije rech  o takvom padanju. Odavno je prestalo da bude rech  o takvom padanju, sve je sada figurativno..u takvom se svetu krecem, figurativnom. 

Ono shto pokushavam da kazem je da, kada posrnesh u ovom glupavom informatichkom svetu, ni bog otac ti ne moze pomoci da se uzdignesh. Kada jednom prodash dushu, i moral zamenish nechim opipljivijim,ni sto litara svete vode te ne moze oprati.

A ja sam na granici, nikad tanjom i svetlijom. Zubima se drzim sa etiku i ono shto sam nekad mislila da je ispravno, ali sa obe noge sam zakorachila na drugu stranu. Tamnu stranu.

I tek sam nedavno shvatila koliko je nepredvidivosti u ovom dosadnom svetu. Pre izvesnog vremena sam pred sebe stavila izbor , dve opcije jedne iste strane medalje, obe primamljive i odbojne. Obe lako prihvatljive.

Shto vishe vremena prolazi, sve mi je jasnije da izbor ustvari bira mene, i da ce biti onako kako mora biti, kako je neko negde zapisao ( ako je zapisao)...

Celo telo mi se trese na pomisao da od sutra, pochinje nov zivot za mene. Da od sutra o njemu necu znati nishta...da od sutra sam sasvim sama !

** Ova pesma mi se ceo dan vrti po sobi, mislima i ushima...**