Friday, May 30 - Avanti foliranti

Kada je izgovorio, dugo ochekivane rechi, osetila je bolno probadanje u grudima.  Iako je mesecima unazad cheznjivo chekala da chuje, ono shto on nije zeleo / mogao / smeo da joj kaze, ovaj put su  je zatekle nespremnu.

Ovaj put ih nije zelela.

Dva sata ranije, ulazila je u stan, kao i svake vecheri, nakon posla. U rukama je nosila veliku papirnatu kesu, i teshku torbu. Htela je da mu spremi vecheru, i da tu noc provede sa njim.  Uprkos teshkom danu, i bolovima koje je osecala u predelu srca, sa nestrpljenjem ga je chekala da se vrati sa posla.

Chula je ulazna vrata, i potrchala mu u zagrljaj od srece. Dok ga je privlachila sebi, primetila je obrise karmina na kragni bele koshulje.

Pravdao se. Nije on nju, nego ona njega. On nije ochekivao, pa je nije sprechio.

Desilo se !

A onda je izgovorio. One rechi koje nije zeleo / mogao / smeo . One rechi koje su magichne u trenucima iskrenosti i neopisive bliskosti. Izgovorio ih je kao melem koji bi trebalo da zalechi ranu.

Izgovorio ih je u nuzdi.  Nju je josh vishe zabolelo.

Zakljuchala je vrata za njim , i legla na pod.

Nije plakala. Samo je zazmurila..... i zaboravila .