Saturday, December 27 - Nije kao da mi je stalo...
Do glupave , najgluplje zurke koju je ljudski mozak mogao da smisli.
I ne ide mi se. Onako svetski cu ostati kod kuce i piti zeleni chaj.
Za inat.
Mislim kakav je to nachin???
Nisam ja nishta pogreshno uradila...samo bila iskrena.
Eh, glupava Freeda...a tachno sam znala da ce me ta iskrenost oshinuti po laktovima...
I eto.
Sedecu u svojoj sobi. Kupila sam novi radijator, greje kao furuna.
I mozda cu jesti palachinke sa dzemom od kajsija. Mozda.
Pa shta i ako budu svi tamo? Pa shta i ako se mozda, eventualno, neko seti i pita...za mene.
Pa shta ako me budu ogovarali.
Apsolutno me ne interesuje.
Glupava zurkica. Sokici i keksici.
Ma ljudi ne ide mi se.
A i nije trebalo da "lajem" i toj osobi koja pravi zurku ( iliti "domacici" ) kazem neke , ne bash tako lepe, stvari.
Ali istinite. Sto procentno.
Jesam, rekla joj sve.
Pa i nisam ni ochekivala da me pozove.
A ostali, neka budu licemerni...smeju joj se u lice a ogovaraju najcrnje iza ledja.
Pa kakav je to svet????
Vidim da je Poglavica sumirao godinu. Primetila sam da je par ljudi napisalo zelje i snove , nestrpljivo ishchekujuci 2009-u. . Choveche, chak je i moja mama napravila listu....
Pa mogu i ja. U kratkim crtama ili rezovima kako kaze jedna blogerka.
Elem... proteklu godinu bih opisala ili simbolichno predstavila kao vagu. Znate one starinske vage sa dva tasera? I tegovima...?
Chitave godine sam vagala. Chas dobro, chas loshe. Kao u nekom prosechnom poljskom filmu.
Ubila sam jednu, a stvorila drugu ljubav.
Sanjala sam i dobro i loshe.
Polagala i padala ispite.
Sticala i gubila prijatelje.
Svadjala se i mirila sa porodicom.
Odlazila i ponovo se vracala na staro.
Zavolela i zamrzela.
Pevala i tugovala..
Shta sebi zelim u sledecoj godini ne znam. Mozda da pustim da ide spontano, pa shta se desi- desi se.
Uostalom .... nije bilo loshe...da je lista prazna bilo bi fatalno. Ovako bar znam da sam zivela. Bar na trenutke, ako nishta drugo...
Rano je josh da pozelim svima srecnu novu....bice toga...u nekom narednom postu...
Ne pitaj me
Zashto plachem...
zashto skrecem pogled bash u desno.
Ne pitaj me
zashto shmrcam
i da li mi je u tvom zagrljaju tesno
Ne pitaj me
nikad
zashto te ne ljubim kao pre
zashto se ukochim, zaledim
kada mi shapnesh
" Milo moje..."
*
*
Ne pitaj..
zashto cutim onda kada su tishine preglasne..
zashto se krishom smejem
ni zashto u mojim ochima sjaj gasne
*
*
Ne pitaj me
da li te josh volim...
i da li skrivam bol..
Ne pitaj me da li je ovo
istina sve..
ili samo fol...
Sedela sam u prvim redovima i ochima punim suza slushala nostalgiju. Glas mu je , kao i uvek, bio toliko prepoznatljiv, da mislim da bih ga u svakoj situaciji prepoznala.
Ovaj put je stajao ispred nas, dok je iza njega gorela scena. Fina, porodichna atmosfera, kamin i klavir koji ga je verno pratio.
Prichao je o detinjstvu. Pogled mu je lutao preko nashih glava, i usvojio je svaku reakciju. A mi smo ga slushali, omamljeni..udubljeni u 61' o kojoj je imao dosta lepih rechi da kaze.
Smejao se svojim dechachkim snovima i kroz shalu govorio o ljudima koji su mu znachili.
Pesmu je ubacio izmedju secanja. Po jednu, ubitachnu.
Bakice koje su sedele oko mene, shaputale su da je ostao shmeker...da mu je glas muzevniji, da mu se ne vide bore.
A ja sam slushala. Kao da nishta na svetu vishe nepostoji.
Njegove pesme sam , chini mi se, oduvek znala. To je ono neshto shto se ne zaboravlja, poput Sherbedzije ili Rilkea. Kada jednom prochitash, ostane sa tobom doveka.
Prichao je i o ljubavi. " Kada se zaljubish, to je zato shto ti je to potrebno, a kada volish, to je zato shto je to potrebno onome koga volish"- govorio bi.
Toliko istine i lazi nam je rekao u ta chetiri sata, koliko je koncert trajao.
A ja sam imala utisak da gledam predstavu zivota.
Kazu da su njegovi koncerti obichno takvi. Da bude one najdublje skrivene emocije.
Dosta toga je rekao. Pesmom i kroz vreme. Dosta toga sam upamtila, i dosta toga ne zelim zaboraviti.
Bice ih josh, najavljuje. Ali nikad kao ovaj, 18.decembra, dok je magla padala na Beograd.
Nikad kao taj prvi.
Vrteli se toθkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.
Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili θista hemija.
Dobro je poθela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade.
Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je neni purpur
divlji badem.
Poneli nas vetrovi k'o maslaθke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.
I curice su postale prve maθke
a loši πaci odjednom svetom vladali.
Sve mi je odliθno zvuθalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oθi širom
promenade.
A nju sam sretao sluθajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.
Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.
I pred treζi refren veζ nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe "Petrograd".
Suviše tajni u oθima,
u zlatni okov joj prstiζ pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.
Dovraga, kafa je gorθila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.
Prihvatila sam chinjenicu da ljudi razlichito shvataju pojam romantike. Ono shto ne zelim prihvatiti, to su misljenja da je romantika klishe i dosada. Takodje ne zelim prihvatiti stavove da su romantichna dela ono shto mushkarci moraju priredjivati svojim mekushastim devojkama. Pa i mi devojke ( mekushaste ili ne ) mozemo biti romantichne. * Elem, na proshli sastanak sam svom voljenom kupila buket ruza. Svadja je odmah pochela : -Ovo ti zaista nije trebalo. Mogla si suptilnije da kazesh da zelish da ti kupim buket. Ne ovako. Osecam se kao debil. -To je zato shto se tako ponashash.
Eto shta jedan buketic moze da uradi. Zamislite shta bi bilo da sam mu, daleko bilo, kupila prsten ??
"I'm selfish, impatient and a little insecure.
I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best." Marilyn Monroe
