Tuesday, July 3 - Depresija

Chudno je to kako sve loshe stvari putuju zajedno. Ponekad je samo jedna losha sitnica dovoljna da utiche na chitav tok zivota. Samo ta jedna , kako se nama chini , majushna sitnica, koja nas moze potpuno poremetiti. I nikada se vishe ne mozemo vratiti u normalu, jer je ona nestvarna. Navike su chudo. Kada se navikne na novi tok zivota, lako je zaboraviti stari. Ali navika je proces. Proces prihvatanja, isprva. Posle se sve nadovezuje.

Leto je...vrelo, sunchano. Gledam ljude po gradu, svako juri za nekim svojim rokom, svako sa svojim brigama oko vrata, svako sa svojim uspesima i neuspesima. Korachaju ugrejanim ulicama , ne okrecu se, ne gledaju levo-desno...samo zure. Kao da oko njih vishe nema nikoga. Sudaraju se samo onda kada je to neophodno. I nastave dalje.

I to tako funkcionishe, kao dobro uvezban mehanizam. Svako od nas, prolaznika je jedan shraf. Nevidljivi  , ali podjednako vazni.Vrtimo nepresushni tochak zivota. Svako sa svojom savesti. Mirnom ili nemirnom, vishe nije bitno.

Ono shto mene najvishe nervira u ovim nocnim satima je to shto osecam grizu savesti prema ljudima koji to nisu zasluzili. Nikada nisam bila pristalica parole okretanja i drugog obraza, ali ovo je stvarno strashno. Kada sam, mozda nekad povredjivala ljude koji su mi mnogo vishe znachili, nisam se osecala ovako, a zashto je sada mizerija preplavila moje telo, kada mi ova osoba nishta ne znachi?

Kao da sam postala ranjiva. Glupost. Ne treba biti ranjiv, ne sada kada je preda mnom tako dug put. I kada se sve pochelo rushiti iz korena. Kako mogu u ovakvom trenutku osecati tegobu zbog nekog nebitnog, ako je ne osecam zbog nekog ko mi mnogo vishe znachi??? Pod naletima raznoraznih loshih stvari, postala sam ovakva. Choveche, sve me rasplache. Chak i neki glupavi film shto pushtaju na pinku.

Treba mi promena. Moram otici odavde...