Saturday, June 2 - Poslednji plamen...

Sedele smo na Kalemegdanu. Pogled se pruzao preko spojenih,umrtvljenih reka, a slabo popodnevno sunce je zalazilo za horizont. Nisam se okretala ka njoj, vec sam bila duboko omadjijana prizorom koji se odigravao preda mnom. Oko nas,malo ljudi. Beogradjani i turisti, zure svojim tempom,ne obracajuci paznju na svet oko njih. A ona je sedela pored mene. Znam je od ranog detinjstva. Bila sam svedok svih dobrih i loshih stvari u njenom zivotu. Sada smo kao stranci.Chijom krivicom?

Nisam obracala paznju na nju,dok me njen oshtar uzdah nije trgao iz zanesenosti prirodom. Krv je lila iz njene ruke,a ona se smeshila. Brzo sam posegla za maramicama,ali ona mi je odgurnula ruku. Rekla je da je sve u redu,i da ne brinem. A onda je zavrnula rukav. Oko 15 svezih oziljaka blistalo je pod odsjajem zalazeceg sunca.

Ostala sam bez teksta.