Monday, June 11 - bez njega

Ostala sam bez njega. Ovaj put zauvek, ovaj put stvarno. Nece se vracati vishe u nashu zemlju. Reshio je da se odvoji od svojih korena i pusti da ga vetar odnese,daleko. Shto dalje.Nece pisati i nece se javljati. Zakleo se. Zeli zaboraviti sve shto ga podseca na proshlost. Zeli pocheti iznova, nov zivot. Nije se ni pozdravio. Ma nije se ni okrenuo dok sam rashirenih ruku stajala na stanici. Kisha je danas naglo pala, kvaseci mirishljav asfalt. Nije osetio miris, nije ga poneo bar kao uspomenu jer je vec sedeo u vagonu hladno gledajuci napred. Niko nije doshao da ga isprati. Niko sem mene. Rekao im je da ne voli rastanke.Nije zeleo da vidi suze, grimase, nije zeleo mahanja. Nisam mahala, nisam plakala. Nemo sam stajala na prepunom peronu ochekujuci pisak lokomotive. A onda je krenuo. Voz ga je nosio dalje, negde...

Prazan peron je pritiskao srce. Kako je mogao da ode tako? Bez pozdrava, bez zagrljaja. Pa ko zna kada cu ga sledeci put videti. Za pet,deset..milion godina? A tako mi vec nedostaje. Boli ovaj odlazak. Ovako naglo, neplanirano. I on zna da ga volim. I ja znam da on mene voli. Ali to sad nije vazno. Vishe nema mesta osecanjima, sada imam mesta i vremena samo za uchenje. Preda mnom je prijemni ispit, upis na fakultet...a njega moram potisnuti. Ne znam kako...i ne znam koliko dugo...