SOUND OF FREEDOM !!!!!

Wednesday, April 11 - Snena varka zlatnih snova

Tople majske večeri,dok je tihi maestral svirao popločanim asfaltom,izađoh iz automobila svojih nadanja i noge mi dotakoše tlo crvenog tepiha,staze za budućnost. Pogled mi je lutao preko zbunjenih maski ljudi koji su čekali-mene. Ukočih se.Neki parališući trnci mi prođoše kičmom.Htedoh da napravim korak,onaj prvi posle koga sve ide lakše,ali su mi noge bile kao olovne.Ni da mrdnem.

Jeza me je sve više obuzimala.Hladni znoj izbijao je na čelo,a strah sam pokušavala da sakrijem ispod zaleđenog osmeha,lažnog.Videlo se da niko nije obraćao puno pažnje na moje izraze lica,koliko na haljinu koja je na meni . A mislila sam da je tako jednostavna,da neće privući poglede i zloslutna šaputanja. Naprotiv. Crna,kratka, sa odgovarajućim cipelama i torbicom.Zar je tako upadljiva?

Na trenutak sam zaboravila gde sam,zaboravila sam na vreme i okolinu.A onda postadoh svesna da i dalje stojim na istom mestu,bez ijednog nagoveštaja da se pomerim.

Vetar je i dalje lagano njihao pramenove moje kose,noseći moj miris daleko,u nepoznato. I bi mi drago zbog toga.Neko će ga osetiti,neko će se setiti...možda me potražiti i spasiti ove agonije. I sasvim neočekivano,baš ta misao o nepoznatom dade mi snage da krenem.Po crvenom tepihu budućnosti, do zlatnih vrata. Hod kao po iglama bio je praćen komentarima novinara,svetlima blica i kamera, povicima obožavaoca i mojim osmehom.Ovaj put je bio pravi bez grimase, vešto skrivene.Dođoh do zlatnih vrata i posegnuh za kvakom.Zaključana. Očaj je preplavio moje nerve.Iza mene, gomila željno čeka na otvaranje, a ispred mene zid.Ni levo ni desno. Zakovana ostadoh,leđima okrenuta masi, proklinjajuči dan kada sam pristala da budem deo nečeg ovakvog.

U tren oka usklici su se pretvorili u negodovanje i zvižduke bojkotovanja,a svetla blica zamenio je mrak.Tako težak mrak,koji mi je teže pao nego bilo šta. Zatvorih oči u nadi da će se zlatna vrata nekim čudom pokrenuti,ali uzalud.Naslonih se na njih dok mi je strah ledio žile.Nema dalje.Ovo je kraj... Utočište je daleko, skriveno iza oblaka. Ostadoh sama.Sama sa svojim lucidnim mislima. Za nekoliko minuta,sve je bilo prazno.Ljudi su se razišli,automobili su odvezeni na neko bolje mesto,samo je još devojka u kratkoj crnoj haljini ostala naslonjena na sopstveni zid. Napuštena,izdana.Prokleta. Sa potpunom prazninom unutar sebe,sa potpunom urnišućom tišinom oko sebe.Sama....sama...

Sunce je svoje zrake iritirajuće spustilo na moje kapke.Otvorih oči. Soba je bila prazna,bela, poznate slike smešile su se iz poznatih ramova. Nigde crvenog tepiha,nigde zlatnih zaključanih vrata. Samo ja, i moji snovi ...Odahnuh sa olakšanjem i nasmeših se suncu....

Komentara (9) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

Wednesday, April 11 - ...Povratak...

Pre oko tri nedelje, dok sam sa bratom ishla u vikendicu,desio nam se udes. Automobil se survao niz liticu, a nas dvoje smo,iako preziveli, ostali sa velikim posledicama. Ne mogu tachno da opishem kako sam se osecala u trenutku kada je auto krenuo nenormalnom brzinom nizbrdo, chak mislim da mi nishta i nije prolazilo kroz glavu. Secam se da sam pogledala u Nenada koji je izbezumljeno pokushavao da zaustavi auto. Kada smo udarili u drvo,izgubila sam svest.

Probudila sam se u bolnici,okruzena porodicom.Imala sam osecaj da me boli celo telo. A dushu mi je ispunio strah. Pitala sam za Nenada,ali svi su skretali poglede. Jauk se prolomio sobom. Nakon dugog ubedjivanja,vrishtanja..nagovorila sam tetku da mi kaze shta se desilo sa njim. Boze,kako su mi strano zvuchale te rechi ...koma...

Saznala sam da je proshlo tri dana od nesrece,i da sam ja bila bez svesti. Nenad se josh nije budio,a dani su prolazili.. Pre nekoliko dana,doshla sam kuci.Nenad se probudio ali njega ce pustiti neshto kasnije..

Sve se dobro zavrshilo,a moglo je biti.....No,zashto da sad razmishljam o tome? Ziva sam,zdrava ( sa modricama i ogrebotinama,tu i tamo:)..i Nenad je isto tako dobro...srecna sam ...ne treba mi nishta vishe...

P.S...uh..dugo nisam kuckala...nedostajalo mi je ovo druzenje....nadam se da ste svi ok...

ljub za swee

Komentara (15) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

O blogu

"I'm selfish, impatient and a little insecure. I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best." — Marilyn Monroe