Thursday, February 8 - Time....

Devetnaest je godina vetar duvao kroz grane starog bagrema, devetnaest su godina cvrkutale ptice,devetnaest godina je vetar osio uvelo lishce, devetnaest godina je proshlo od mog prvog pogleda u svet. Tih divnih devetnaest godina.... Lishce vene,cvet ostaje zgazen u travi,a zivot neukrotivo teche dalje,ostavljajuci za sobom vreme koje se ne moze vratiti. Kako brzo prolaze godine,prosto lete i nemoguce ih je zaustaviti!! Sve shto sam nekada zelela,sada je proshlost. Htela sam da shijem lutkama haljine,da podjem u shkolu,da odrastem..A sada? Sada su se zelje izmenile. Zelela bih da se vratim u to charobno detinjstvo, ili da bar zauvek imam devetnaest godina. Ali ruza koja procveta,vishe nikada ne moze biti pupoljak. Godine koje su proshle,ostace samo da zive u mom srcu. I te uspomene koje kupe prashinu negde daleko,na tavanu mojih nadanja.

Razumem ja,kolut zivota.Vechito se okrece u jednom istom smeru i jednom istom brzinom,ma koliko se nama chinilo da zuri.Teshko nam je shvatiti kako je moguce promeniti se i ostariti preko noci. Ali,vremenom valjda shvatimo da je tako predodredjeno da bude,i pomirimo se sa sudbinom...

Za mnoge stvari iz proshlosti se kajem,mnoge bih promenila,neke izbrisala. Ali onda to ne bi bila moja proshlost,spontana i nenadana, vec veshto ispisana stranica moga zivota. A to ne zelim...