Flashbacks - Vrata Percepcije (3)

Po onome što sam čitao o iskustvu sa meskalinom bio sam unapred uveren da će me droga uvesti, barem na nekoliko sati, u onu vrstu unutrašnjeg sveta kakav su opisivali Blake i A.E. Ali ono što sam očekivao nije se desilo. Očekivao sam da ću ležati zatvorenih očiju i gledati vizije raznobojnih geometrijskih šara, pokretnih arhitektura bogatih draguljima i čudesno lepih, krajolika napunjenih herojskim likovima, simboličkih drama što neprestano trepere na rubu konačnog otkrivenja. Ali nisam računao, bilo je očito, s idiosinkrazijama svoje duhovnosti, s činjenicom svog temperamenta, odgoja i navika.

Imam i, otkad znam za sebe, uvek sam imao slabu sposobnost predočavanja. Reči, čak ni jedre reči pesnika, ne izazivaju slike u mom duhu. Nikakve me hipnagogičke vizije ne pozdravljaju na pragu sna. Kad se nečeg prisećam, uspomena mi se ne prikazuje kao živo viđen događaj ili predmet. Naporom volje mogu dozvati ne baš živu sliku onoga što se desilo juče posle podne, toga kako je izgledao Lungarno pre nego što su uništili mostove, Bayswater Roada dok su jedni autobusi bili zeleni i sićušni, a vukli su ih ostareli konji brzinom od tri i po milje na sat. Ali takve slike imaju malo težine, a savršeno nikakav vlastiti život. Prema istinitim, opaženim predmetima one stoje u istom odnosu kao i Homerovi duhovi prema ljudima od krvi i mesa, koji su ih došli posetiti u svet sena. Jedino kada imam visoku temperaturu, moje duhovne slike postižu samostalan život. Onima, koji imaju jaku sposobnost predočavanja, moj unutrašnji svet mora da se čini čudnovato bezbojnim, ograničenim i nezanimljivim. To je bio svet - jadan, ali moj vlastiti - koji sam se nadao videti pretvorenog u nešto sasvim drugačije.

Piotr Turek, Paralele XI, 2004

    Promena koja se zapravo dogodila u tom svetu nije bila ni u kom smislu revolucionarna. Pola sata nakon što sam progutao tabletu, postao sam svestan polaganog plesa zlatnih svetla. Malo kasnije pojavile su se raskošne crvene površine koje su se nadimale i širile, izlazeći iz jakih čvorova energije što su vibrirali životom u neprestano promenljivim uzorcima. Drugom prilikom sklapanje očiju otkrilo je tvorevinu sivih struktura unutar koje su se neprekidno pojavljivale plavičaste kugle intezivne čvrstoće, i nakon što su se pojavile, bezvučno klizile naviše, izvan videokruga. Ali nijednom mi se nisu ukazala lica ni oblici ljudi ili životinja. Nisam video nikakve pejzaže, nikakve nepregledne prostore, ni čudesnog rasta ili metamorfoze gradjevina, ništa ni izdaleka drami ili paraboli. Drugi svet, u koji me je meskalin uveo, nije bio svet vizija; postajao je oko mene, u onom što sam video otvorenih očiju. Velika se promena dogodila u sferi objektivnih činjenica. Ono što se dogodilo s mojim subjektivnim svetom bilo je razmerno nevažno.

    Uzeo sam pilulu u jedanaest sati. Sat i po kasnije sedeo sam u radnoj sobi i napeto promatrao staklenu vazicu. U vazi su bila samo tri cveta - ruža od vrste Lepotice Portugala u punom cvatu, ružičasta sa detaljima toplije, jače boje na dnu svake latice, krupan karanfil, grimizan i beo i, svetloljubičasta na slomljenoj stabljici, perunika nalik heraldičkom znaku. Sačinjena nehotično i privremeno, malena kitica kršila je sva pravila tradicionalnog dobrog ukusa. Jutros za doručkom upao mi je u oči živahni nesklad boja. Ali to sad nije više bilo važno. Sada nisam gledao obični cvetni aranžman. Video sam ono što je video Adam u jutro stvaranja - čudo, od časa do časa golog postojanja.

    - Je li prijatno? - upitao je neko. ( tokom ovog dela eksperimenta svi su razgovori beleženi na diktafon, tako da sam mogao obnoviti sećanje na ono što se govorilo.)
    - Ni prijatno ni neprijatno - odgovorio sam. - Jednostavno jeste.