Flashbacks - Vrata Percepcije (1)

1886, nemacki farmaceut Ludwig Lewin objavio je prvu kompletnu studiju o kaktusu koji je kasnije dobio njegovo ime. Anhalonium Lewinii bio je nov za nauku. Za primitivne religije i Indijance meksika i americkog jugozapada bio je to prijatelj od pamtiveka. Bio je zaista, cak i vise od prijatelja. Recima jednog od prvih spanskih posetioca Novog sveta, "oni jedu neki koren koji zovu pejotl, i koji postuju kao da je neko bozanstvo".

Zasto su ga postovali poput bozanstva postalo je jasno kada su tako eminentni psiholozi kao Jaensch, Havelock Ellis i Weir Mitchell poceli eksperimente s meskalinom, aktivnim sastojkom pejotla. Istina je da nije bilo ni spomena o kakvoj idolotariji, ali svi su se slozili da meskalinu dodele istaknuto mesto medju drogama. Ako se daje u umerenim i prikladnim dozama, meskalin menja stanje svesti jache od bilo koje supstance u farmaceutskom repertoaru, a ipak je manje toksican.

Istrazivanje meskalina sprovodi se na mahove jos od vremena Lewina i Havelocka Ellisa. Hemicari nisu samo izolovali alkaloid; otkrili su kako da ga vestacki proizvedu, tako da ponuda ne zavisi vise o oskudnom i nestalnom rodu pustinjskog kaktusa. Psihijatri su se opijali meskalinom u nadi da ce tako doci do boljeg, potpunijeg razumevanja mentalnih procesa svojih pacijenata. Psiholozi su, radeci na zalost na premalom broju subjekta u isuviseskucenom izboru uslova, posmatrali i prikupljali neke od uocljivih efekata ove droge. Neurolozi i fiziolozi otkrili su ponesto o mehanizmu njenog delovanja na sredisnji zivcani sastav. A barem jedan profesionalni filozof uzeo je meskalin u nadi da ce mu rasvetliti takve drevne neresene zagonetke poput mesta uma u prirodi i odnosa izmedju mozga i svesti.

Na tome je i ostalo sve dok pre tri decenije bije primecena jedna nova i veoma znacajna cinjenica. Zapravo je ta cinjenica svima buljila u lice nekoliko desetina godina ali niko je, nekim cudom, nije opazio sve dok mladom engleskom psihologu koji je radio u Kanadi, nije upala u oci velika slicnost hemijskog sastava meskalina i adrenalina. Dalja su istrazivanja pokazala da je liserginska kiselina, veoma snazna haluciogena droga koja se dobija od ergota, po svojoj biohemijskoj strukturi povezana s njima. Zatim je usledilo otkrice da adrenokrom, produkt razlaganja adrenalina, moze izazvati mnoge od simptoma koje primecujemo kod intoksikacije meskalinom. Ali adrenokrom se verovatno pojavljuje u ljudskom telu spontano. Drugim recima, svaki je od nas mozda sposoban da proizvede hemikaliju cije malene doze, kako je poznato izazivaju znatne promene u svesti. Neke od tih promena nalik su onima koje se javljaju u najtipicnijoj posasti dvadesetog veka, sizofreniji. Da li to znaci da je dusevni poremecaj posledica hemijskog poremecaja? I je li hemijski poremecaj, sa svoje strane, posledica psiholoskih stresova koji uticu na adrenale? Bilo bi naglo i preuranjeno odgovoriti potvrdno. Najvise sto mozemo reci jeste da je pred nama neka vrsta "prima facie" slucaja. U medjuvremenu, indicije se prate, a detektivi - biohemicari, psihijatri, psiholozi - su na tragu.

Nizom za mene izuzetno sretnih okolnosti u prolece 1953. nasao sam se usred tragacke staze. Jedan od detektiva dosao je poslovno u Kaliforniju. I pored sedamdeset godina istrazivanja meskalina, psiholoski materijal kojim je raspolagao bio je jos smesno nedovoljan, i njemu je bilo stalo da ga prosiri. Bio sam na licu mesta i voljan, zapravo nestrpljiv, da budem eksperimentalni kunic. Tako je doslo do toga da sam jednog vedrog jutra progutao cetiri desetine grama meskalina rastopljenog u pola case vode i seo da cekam posledice...

nastaviće se...