...je to. Rezultat sasvim neizvestan. Dozvoljena su sva sredstva. Svih trideset slova azbuke, ili ne znam več koliko slova ako spominjemo abecedu. Dozvoljeni su svi znakovi interpunkcije, čak se na njima i insistira, da bi slova, koje daju reči, a reči koje daju rečenice (i na kraju celu priču) dobile pravi smisao... Ostaje ono najvažnije oruđe: MISAO...

Prisetila sam se same sebe kao bezbrižnog devojčurka uz pomoć ovog bloga na kojem sam se družila sa vršnjacima koji su kao i ja UBIJALI dosadno vreme... ali i odraslih ljudi čiji dobronamerni komentar je mogao čak i da me povredi. Sve je to bilo tada: kada pubertetlija želi da "UBIJE" vreme, a sada želi da "ubije" za isto to vreme... Za jedan školski čas, za jednu školsku užinu, za knjigu iz socijologije držanu pod glavom da bih u istoj zadržala naučeno... hehehe. .....Za svoje drugarice, pobegle na različite strane u potrazi za svojim interesovanjima ili za usavršavenjem. Za sitne tajne i male školske, platonske ljubavi kao i za šale koje su se zbijale na račun istih tih ljubavi... Pobogu... da mi je samo jedan čas fizičkog vaspitanja s kojeg sam se vadila na ženske probleme...

 Ali nisam verovala starijima od sebe kada su mi govorili: "Videćeš..." nisam verovala u poznatu poslovicu: "...najlepše je đačko doba." Htela sam da porastem... Što pre. Da i ja budem velika i da shvatim. To je valjda neka radoznalost svakog deteta ovog veka. Razmišljaš o tome kako ne postoji ni tračak sumnje da ćeš u životu uspeti. Da ćeš se zaposliti, kupiti stan, udati se, roditi dece koliko ti želiš, i opet ćeš biti zaposlen u dobrostojećem preduzeću i za dobru platu. Na mestu gde se koristi mozak i gde će žena uvek biti žena: lepa, našminkana, doterana, na štiklama... A kod kuće: opet žena, svom suprugu najlepše, svojoj deci najbolja mama. Eto, ja sam sve to mislila kad sam bila mala. Prosto nije postojao ni jedan očigledan razlog zašto jedna "ambiciozna i lepa devojčica" poput mene ne bi uspela.

I sada to mislim ali uz sve ovo ipak dodam: "ima još vremena", ili: "doćiće i meni bolji dani". Što znači da je od svega onoga u šta sam čvrsto verovala i o čemu sam maštala, ostalo samo nadanje. Za neke sam stvari prosto zakasnila... I mada mi i dalje stariji od mene kažu da sam mlada za pesimizam, ja sam prosto došla do stadijuma u kojem sam sav optimizam nekako "istrošila" -na "ubijanje vremena" i na po neke ljude koji to nisu umeli da cene.

Tada sam mogla SVE u životu, sada se samo ponekad ponadam da ću moći....