Stanje sreće kao i stanje tuge natera čoveka da posegne za tada najboljim orudjem: Pero protiv Papira..... Rezultat - neizvestan. Dozvoljena su sva sredstva. Svih trideset slova azbuke, znakovi interpunkcije... Slova postaju reči, reči - rečenice, a rečenice daje jednu priču.I na kraju, ono najvažnije orudje: MISAO... https://www.blogoye.me/fin0celjade/ sr Fri, 06 Nov 2026 13:25:46 +0100 BlogOye! ...je to. Rezultat sasvim neizvestan. Dozvoljena su sva sredstva. Svih trideset slova azbuke, ili ne znam več koliko slova ako spominjemo abecedu. Dozvoljeni su svi znakovi interpunkcije, čak se na njima i insistira, da bi slova, koje daju reči, a reči koje daju rečenice (i na kraju celu priču) dobile pravi smisao... Ostaje ono najvažnije oruđe: MISAO... Prisetila sam se same sebe kao bezbrižnog devojčurka uz pomoć ovog bloga na kojem sam se družila sa vršnjacima koji su kao i ja UBIJALI dosadno vreme... ali i odraslih ljudi čiji dobronamerni komentar je mogao čak i da me povredi. Sve je to bilo tada: kada pubertetlija želi da "UBIJE" vreme, a sada želi da "ubije" za isto to vreme... Za jedan školski čas, za jednu školsku užinu, za knjigu iz socijologije držanu pod glavom da bih u istoj zadržala naučeno... hehehe. .....Za svoje drugarice, pobegle na različite strane u potrazi za svojim interesovanjima ili za usavršavenjem. Za sitne tajne i male školske, platonske ljubavi kao i za šale koje su se zbijale na račun istih tih ljubavi... Pobogu... da mi je samo jedan čas fizičkog vaspitanja s kojeg sam se vadila na ženske probleme... Da mi je sada najveći problem baš taj ženski, sada bih bila najsrećnija na svetu.  Ali nisam verovala starijima od sebe kada su mi govorili: "Videćeš..." nisam verovala u poznatu poslovicu: "...najlepše je đačko doba." Htela sam da porastem... Što pre. Da i ja budem velika i da shvatim. To je valjda neka radoznalost svakog deteta ovog veka. Razmišljaš o tome kako ne postoji ni tračak sumnje da ćeš u životu uspeti. Da ćeš se zaposliti, kupiti stan, udati se, roditi dece koliko ti želiš, i opet ćeš biti zaposlen u dobrostojećem preduzeću i za dobru platu. Na mestu gde se koristi mozak i gde će žena uvek biti žena: lepa, našminkana, doterana, na štiklama... A kod kuće: opet žena, svom suprugu najlepše, svojoj deci najbolja mama. Eto, ja sam sve to mislila kad sam bila mala. Prosto nije postojao ni jedan očigledan razlog zašto jedna "ambiciozna i lepa devojčica" poput mene ne bi uspela. I sada to mislim ali uz sve ovo ipak dodam: "ima još vremena", ili: "doćiće i meni bolji dani". Što znači da je od svega onoga u šta sam čvrsto verovala i o čemu sam maštala, ostalo samo nadanje. Za neke sam stvari prosto zakasnila... I mada mi i dalje stariji od mene kažu da sam mlada za pesimizam, ja sam prosto došla do stadijuma u kojem sam sav optimizam nekako "istrošila" -na "ubijanje vremena" i na po neke ljude koji to nisu umeli da cene. Tada sam mogla SVE u životu, sada se samo ponekad ponadam da ću moći.... Sat, 02 Feb 2013 12:50:00 +0100 https://www.blogoye.me/fin0celjade/97990/