Moje dete voli lek za zube. Pretežno zato što se sastoji od lakih droga. E, ubije se od smeha. A moraš da priznaš da ništa slađe od detinjeg smijanja. Mislim, mene obara na dupe, pa što ne bi i tebe.

Inače, imam osećaj da mi je slin tragični pubertetlija zarobljen u telu obične bebe. Tako, kad ostanemo sami, on mi svašta saopštava. Pretežno promene koje na sebi uočava. Kao, sad znam da koristim ruke- gle, i noge da trpam u usta- vidi, i da dohvatim ove klovnove što su se nekoć doimali vaistinu daleko- evo.

I ja vičem «Bravo!». Šta ću...

Ali oklembesi se od urnebesa svaki put kad mu pričam kako je teško biti majka.

Ja: «Pa dok pristavim za ručak, a ti plačeš, a veš se mokar gužva u mašini, a ja ne znam kud ću, čoveče...»

On: »Baaaaa ha ha ha, gr gu ge!»

Ja: «Ma marš. Ti si neozbiljan.»

On: «Eeeeeeeee!»

Elem, volim ja da se našalim sa sobom. Sedim tako, i igram se rečima.

«Je li bre fbiana, kad je došlo do velikog praška?»

«Pa kad nas je postalo troje.»

«Pfffft, smešna si.»

«Ma gde smešna, znaš li pošto je Ariel...»

I tako. Kao da je bilo nekad, kao da je bilo sad. Šta ćeš...