Ne volim žene koje miris belog luka nose kao nešto sasvim prirodno. Kao, jele su ga, pa šta. Pa ništa, mislim, smrdi. Onako, kao na beli luk. Ne moraš mi ga duvati na ovamo, pa me još terati da ga prihvatim i duboko udahnem, navodno zbog zdravlja. Šta mi tu paradiraš?

Pa opet, ne volim ni žene koje mi se zbog mirisa usnodupljog belog luka pola sata izvinjavaju. Pa znaš, pa izvadiše lučanu papriku, pa ne možeš da ih odbiješ. Dobro bre, odbij ti. Izdržaću.

Sve u svemu, sve me izluđuje. Sednem tako, pa parčam tuđe postupke na sitno, te svakom ponaosob parčeti posvetim vremena i pažnje, k'o da mi je dete rođeno. Kako ovaj to može ovako, kako onaj to može onako, pa zašto ne razmišlja, pa kako to ljudi žive, pa kud ide ovaj svet.

I onda klonem. Duhom i telom. Sednem pa se mislim šta to mene briga šta ko radi, što ne gledam sebe.

Onda si lupim šamar, te velim – ti ninaš, pa zatim nanaš, te gučeš, pa skuhaš, pišaš jednom dnevno, i legneš da spavaš. Šta tu ima da se analizira, kad lepo postupaš, kao što je napisano?

Pa zapalim cigaru, i počnem da mislim o nekoj što je ne poznajem, ali mi komšinica pričala kako laže k'o pseto, da joj bila svašta napričala, pa se pred nekim ljudima ova izlajala, pa našla u nebranom grožđu, u zemlju da propadne, i pomislim: «O bože, kako ta žena uopšte nema obraza, ja to nikad ne bih tako...»