Frizerka me vidi jednom u dva meseca...dok čeprka oko moje glave, pita me: „Da li smatraš sebe srećnom ženom? Ne nabrajaj šta ti fali, nego mi reci da li uveče, kada kreneš da spavaš, pomisliš da si srećna...“

Razgovarale smo, nabrajale sve one „male“ stvari koje bi trebalo da nas čine srećnim...ali ja nisam odgovorila na pitanje. Plakalo mi se. Plače mi se i sad.

Šta joj je to reklo moje lice, moje oči, šta ju je podstaklo da me to pita?

Ne znam. Znam da sreću čine proste stvari. I znam da je čovek mora pronaći u sebi. Sve ono što sledi dalje je još prostije.

 A meni sledi prvi korak- uz malo volje da teoriju sprovedem u praksu...ne znam po koji put u životu, ali očigledno da s vremena na vreme neko mora da me ošamari prostim i direktnim pitanjem kako bih se osvestila i shvatila da se nema vremena za životarenje i melanholiju i ružne misli.